Prvo, zato što se na našoj berzi trguje sa 7 (i slovima: sedam) akcija. Svih ostalih 1395 akcija nisu na berzi već na takozvanom vanberzanskom (nazovi) tržištu. Ekvivalent naše berze bi bila pijaca automobila u Bubanj Potoku na kojoj imate 1402 automobila, od kojih 7 možete da upalite, provozate, otvorite im haubu, imaju urednu servisnu knjižicu, a ostale možete samo da gledate, i ako hoćete, kupite. Na neviđeno.

Drugo, zato što je samo berzansko tržište toliko plitko da ne može biti govora ni o tržištu, ni o tržišnim mehanizmima, ni o tržišnoj vrednosti.   Otprilike kao da na auto pijacu dođe deset kupca dnevno i proda se jedan automobil za svaka dva dana..

Autor: dr Davor Džalto

Pre nekoliko dana Noam Čomski, po mnogima najznačajniji živi intelektualac na svetu, održao je još jedno predavanje na Kolumbija (Columbia) univerzitetu u Njujorku. Tema je, čak i za površne poznavaoce opusa ovog mislioca, bila uobičajena: America and Israel-Palestine: War and Peace.

 Iako je većina prisutnih, pretpostavljam, već imala makar okvirnu ideju o tome kako će predavanje izgledati, koje će to biti tačke fokusa kao i konačna poruka, to nije sprečilo više od 500 ljudi da se okupe u Bernard Sali, na Broadway-u, dok je

 Upozoravam da ovo nije tema o četnicima i partizanima.

Vlada Srbije je o tome već uputila parlamentu  odgovarajući predlog izmene Zakona o državnim i drugim praznicima i uskoro će se naći pred poslanicima. Tako će Srbija dobiti još dva državna praznika -  Dan primirja u Prvom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu .

Smatram da bi Srbija konačno trebalo da među  državne  praznike  vrati i Dan istanka, a koji će to datum biti neka se dogovore istoričari i učesnici ali bez stranačkih i ideoloških pristrasnosti i utrkivanja za jeftine dnevno-političke poene. To nije dnevno-politički već trajna nacionala vrednost slobodarskog duha i tradicije srpskog naroda. Taj dan ne treba vezivati za bilo koje ideološke kalkulacije već naći dan kada su ustanici izveli prvu akciju ili još bolje zajedničku akciju protiv okupatora jer je činjenica da su oba pokreta te 1941.godine krenula u borbu protiv okupatora. 

Deo obrazloženja može naći i u govoru predsednika Tadića

Dođosmo, videsmo, ubismo. Zamislite zemlju u kojoj svi nezaposleni primaju oko 700 dolara, gde država za svako novorođenče daje 7.000 dolara, sklapanje braka 64.000, start biznisa bespovratno pomogne sa 20.000... Pa su obrazovanje, zdravstveno osiguranje i struja u domaćinstvima besplatni, a hrana skoro besplatna. Litar goriva košta manje od 10 dinara, a za auto ti država daje pola para, a ako ti baš zatreba još para, država ti da beskamatni kredit, kako se dogovorite. A ako ti se studira u inostranstvu, može, ali mi da ti platimo i da ti damo platu 3.000 dolara mesečno, da imaš. E pa, takvu zemlju do pre nekoliko meseci niste morali da zamišljate. To je bila realnost u Libiji, zemlji koja je na devetom mestu u svetu po rezervama nafte.

Ali, nažalost, ta Libija nije bila demokratska po standardima NATO, a to u prevodu znači da ima odličan geostrateški položaj, naftu, rude... I čim neka zemlja „nema demokratiju", Amerika dobije neodoljivu potrebu za uterivanjem demokratije.

pokazati osmehu ovu scenu a onda mu dati kisobran i izvesti ga napolje...

Te večeri je televizija za koju sam u to vreme radila slavila rođendan. Sve je bilo komi fo, mada osenčeno po mom ukusu: mračan novosadski klub „NS time", sa čijeg plafona visi MIG 21, na zidu jugoslovenska ikonografija, relativno dobra muzika, dobra ekipa, besplatna cuga.

Ja se doterala, između suknje i cipela stavila poduže parče nogu (u smislu jako kratke suknje, ne mene dugonoge) i stala na štikle. Čista eksluziva.

Bilo je to krajem sedamdesetih kada je junak ovog bloga postao svestan potpune prolaznosti mode. Desilo se da je tog septembra dobio najpre nove farmerice koje nisu uske već više onako vrećaste a nisu ni indigo plave već onako više svetle; pa čitav dan nije mogao da se navikne da ih nosi jer mu se činilo da kad ga ništa ne steže u tim delovima onda nije ni obučen, a kada nisu obučeni, tadašnji dvanaestogodišnjaci su se osećali nekako neprijatno a ne kao ovi danas; a potpuni šok ga je tek očekivao sutradan. Tada je stigla - košulja, ali ne bilo kakva, nikako ne bilo kakva ! Gde je tu kragna, hteo je junak prvo da pita, gde su tu šare, hteo je drugo da pita, jer tu su bili neki patrljci onih dotadašnjih kragni, tek možda 5, 6 cm dugački, da li se to i zove košuljom uopšte kad u njoj možeš da potrčiš a ništa ne odskače o tebe i ne hladi ruke tamo bliže ramenima, a kakav je tek to dezen naopako jedva da se i vidi kako je sitan ko još nosi jednobojne košulje...

E, baš te jeseni su prvi brkovi nestali sa ulica.

Ujedinjena crkva na uglu Šerburn i Karlton ulica balansira zahvaljujući solidnoj gradnji iz 19-og veka
između raznovrsnih kongregacija - crnih adventista, korejanskih prezbiterijanaca, opskurnih misionara, homoseksualaca iz kraja, beskućnika i volontera, meditacionih Budista, rekreacionih mačevalaca, plesača i gimnastičara...

U Kragujevcu, u Šumaricama, 20. i 21. oktobra 1941. godine streljano je blizu 2400 ljudi. Na Fejsbuku postoji profil „Шумарице Крагујевац”, i – Today is his birthday. I – stižu čestitke.

Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine.

Bio je četvrtak, pijačan dan, grad pun seljaka koji su se vraćali s pijace, đaka koji su toga dana podizali svedočanstva, u Smederevu je gostovalo Novosadsko Pozorište, u poseti gradu je bio sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića sa trudnom suprugom, voz je iz nepoznatih razloga kasnio 2 minuta...

"Učenik četvrtog razreda je u četvrtak u 11.30 sati, ispalio jedan projektil u zid učionice, iz oružja koje je doneo od kuće", navodi policija.

Direktorka gimnazije Snežane Dačić kaže za B92 da je učenik za vreme odmora bio u učionici sa još dva druga kojima je pokazivao pištolj, koji je "verovatno nehotice opalio". "To je ono što mi znamo od policije", rekla je ona.

Reč o maturantu paraćinske gimnazije, koji je od kuće doneo pištolj kalibra 7,65 milimetara.

U MUP-u je za B92 rečeno da se incident desio za vreme

A bogami i vrloveoma eksplicitne ali o takvim nešto kasnije.

U prošlom tekstu na Margitino: Idi u tri peršuna, odgovorih da sam otišao u celer s Katom. OndaK krenuše asocijacije i prisećanja. Najpre baš Kata i celer:

Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati.

Želim da se ovaj post shvati kao poziv da se narodu kaže istina o svemu, ništa ne idealizovati ni satanizovati, jednostavno ne lagati narod i omladinu radi uskostranačkih interesa.

Nije mi namera da ovo bude uvod u izanđalu raspravu o četnicima i partizanima već da ukažem na neprimerno prećutkivanje istorijskih činjenica i nemušto saopštavanje kako je Srbija odana antifašizmu, kako je dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma, a da se izbegava svako pominjanje Narodnooslobodilačke vojske  i partizana. Srbija više zvanično nema ni Dan ustanka pa koje su se to onda snage niotkud pojavile i dale doprinos pobedi nad fašizmom?

Eto, juče je obeležena 67.godišnjica oslobođenja glavnog  grada  Srbije u 2.svetskom ratu.

Izveštaj o tome RTS pokaza u 31 minutu udarnog dnevnika ,a gradska TV STB u 16-oj minuti udarnih vesti.

Gošća bloga: Mirjana Bogdanović, izvršna direktorka i osnivačica GSA

Zašto odgovaram na blog Gorana Miletića? Zato što me prilično iritira kada neko ko se inače bavi ljudskim pravima ne govori o stvarima otvoreno nego onako, eto, insinuira. Uglavnom krijući se iza 'izmišljenih prijatelja'. Najnoviji je „prijatelj iz Brisela", što mi dođe žao, priznajem, nešto sam zavolela onu „novinarku" iz blogova o Paradi 2011. I zato što ni ja, ni bilo ko iz Gej strejt alijanse (GSA) više nećemo dopuštati da se insiunira na naš račun, pa makar nas gromovi spalili što u javnost iznosimo neslogu i ne ćutimo zarad 'viših ciljeva' i tog mita o jedinstvu pokreta. Inače, o tom mitu i zašto je on totalitaran sam već u par navrata govorila, pa ne bih da se sada ponavljam. A i ako ćemo pravo, diskutabilno je koliko je uopšte Miletić deo LGBT pokreta.

Elem, mi naivni i iskorišćeni (čitajte GSA sudeći po Miletiću) napravismo u sredu taj skup ispred Vlade Srbije i postadosmo „okidač licemerja i bezobrazluka". Neću to pokušavati da osporim već bih radije da upitam da li smo okidač za to samo državi ili i još ponekom? Imam utisak - mnogima, ali ću se ovde ipak najviše zadržati na autoru bloga „Parada bezobrazluka" i onome što on tu stvarno kaže.