Ja nisam bog da praštamPriznajem da najviše mrzim nepravdu. Ljudi oko mene to zovu "robihudovskim" i "aktivističkim" nagonom, kažu da se previše palim, da nije nešto baš tako strašno, pa dobro, ma prođi, zaboravi...a ja ne mogu da pobedim osećaj da su prolaženje pored, okretanje pogleda i žmurenje, samo mrvice od kojih će narasti lavina, koja će nas pregaziti, otvorenih očiju i bez griže savesti. Uostalom, to smo već videli. Ono što nismo videli, a izgleda nećemo ni videti je, da je ta lavina shvatila ili da namerava da shvati nesreću, tugu, sram i ljudski jad, koji je za sobom ostavila.
Za razliku od njih, ja sam crvenela i stid me je još uvek. Neka zvuči i patetično, ali ja drugačije ne mogu ovo da napišem. Ljudi, srce me boli, zbog onih koje sam gledala mršave kao leševe, prstiju upletenih u žice logora. Zbog onih čije su prljave mrtve, bose noge virile ispod šatorskih krila. Zbog dece koja su na traktorima, umorna od plakanja spavala u naručjima i na zavežaljima uboge sirotinje. Zbog onih koje su silovali "veliki ratnici" i "vojničine", a one o tome mucale okrenute ledjima, u zatamnjenom kadru. Zbog onih baka kvrgavih, artritičnih prstiju spletenih u čvor, dok su sedele na podu fiskulturnih sala i nemušto mucale svoj jad pred kamerama. Zbog kostiju ljudskih, koje su virile iz blata, sa prljavim krpicama istrulele odeće. Čije god da su. Zbog svih onih kostiju, koje će tek biti nadjene i zbog svih majki, koje se nadaju i žive za to da dočekaju da neko nadje makar i samo kosti njihove dece.
Da, zanimljive stvari se dešavaju na Bliskom istoku, okolini i svetu i dalo bi (mi) se svašta pisati o tome. Međutim, ne tako trenutni, prioritet mi je moja neposredna okolina, čitaj bašta, te se bavim istom sada već dva meseca [na radost nekih, a razočaranje drugih, ali kako je to naš premudri narod pričom opisao -- ne možeš celom svetu ugoditi].
