Majka, radnica, učiteljica, spremačica, kuvarica, aman šta li sam ?

Od kako je krenula ova koronizacija na globalno svetskom nivou, istumbaše nam se svi mogući časovi, dani i nedelje.

Svaki dan je postao isti, sem ponekad doručka kada moj suprug napravi, a to su vruće mekice i mogu vam reći da je za vreme ove korone

a

Pre nego su nas sveznajući psiholozi i psihoterapeuti preko elektronskih i drugih medija posavetovali da odvojimo vreme, pozovemo prijatelje, porazgovaramo s njima, pitamo ih kako su i uputimo im po koju reč ohrabrenja, mnogi od nas su to već učinili. Ali kako pozvati i porazgovarati sa svim onim blogoprijateljima, sa kojima smo se družili, raspravljali, sukobljavali i provodili dane i noći u ovom virtuelnom svetu, kada se oni godinama ni postom, ni komentarom ne javljaju.

Pre pet dana, Džon Horton Konvej, jedan od najvećih matematičara današnjice, profesor na Prinston Univerzitetu, dobio je visoku temperaturu i, nakon tri dana groznice, umro je 11. aprila 2020. godine. Odneo ga je COVID – 19. O tom izuzetnom čoveku je ovaj blog .

Prema jednoj paušalnoj i nepreciznoj (ali često korišćenoj) klasifikaciji postoje dve vrste pisaca: oni koji su živeli

Od mračnog gospodara zagonetki, Heraklita, smo prerano naučili par sitnica, pošto smo bili previše mladi  i nismo bili spremni za više. Sve teče. Sve što postoji je burna transformacija kosmičke vatre, dok fragmenti u nekim mogućim odnosima na trenutke zauzimaju stabilna stanja.

Iako mi, prosečni amateri, u prošlost ekplicitno idemo do Sokrata, Platona i Aristotela, Herkalita kao oca procesne filozofije srećemo ponovo kasnije na jedan neočigledan i indirektan način, pomalo, nejasno i preko ne uvek uigranog tima od Marksa, Ničea, Hegela, Haidegera, Deride i drugih, čija i imena nama amaterima polako izmiču čim okrenemo glavu, čak i kad, uglavnom indirektno i popularno, i naučimo nešto od njih.

Zapad, neoliberalnost i individualizam su odjednom pred kataklizmičkim promenama. Too-big-to-fail lice delova modern stvarnosti odjednom počinje da škripi i na nivoima koji su u oblacima u odnosu na one zbog kojih je kovanica nekad skovana.

DANAS SAM IZAŠAO NAPOLJE. Nigde nikog nije bilo i samo bi povremeno, jako retko projurio koji auto. Policijski je čas pa na ulicu izlazi samo onaj ko ima posebnu dozvolu i onaj ko voli da krši propise o ograničenom kretanju u vreme pandemije virusa korona. Mene bi bilo sramota da prekršim taj propis i zato sam izašao samo na terasu.

Čuo sam kroz prozor gugutku i taj njen glas me je izvukao iz sobe. Pa to je fantastično, otkrio sam da u spoljnjem svetu postoje ptice. Uzeo sam fotoaparat i malo ih slikao.

Da bi sprečili širenje zaraze venecijanske vlasti su 1423. godine ustanovili izolaciju bolesnih ili onih za koje se sumnjalo da su bolesni. Mesto za izolaciju bilo je jedno od ostrva u Venecijanskom zalivu, a sama izolacija je trajala 40 dana. Četrdeset se na italijanskom kaže quarantina, pa je od te reči nastala i reč karantin odn. karantena kako se još kaže.

Do ovog vremenskog perioda za karantin nije se došlo na osnovu medicinskih istraživanja, već na osnovu biblijske priče o Mojsiju i Isusu koji su živeli 40 dana u izolaciji u pustinji.

Ali karantin se uvodio

ако не можеш свима да угодиш гледај да угодиш себи (Riki Nelson)

- доживљаји се доживљавају, а искуства се праве од оног доживљеног али и од оног што се чуло, видело, приметило, осетило - указивао ми је Отац мој

U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego »Firaunima« ili »Biberanima«. Ovo drugo ime se meni mnogo svidjalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće.  Reč »Ciganin« se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

Neću se praviti da razumem kako funkcionišu i šire se virusi. Vidim šta prave. Dovoljno mi je. Neću ni da se pravim da znam kakve mere je potrebno preduzeti da se virusi ne bi širili u društvu ili makar da se njihovo širenje smanji. Iskustvo drugih pokazuje kako mere rade. I poštujem te mere. Da li su mere dobre dovoljne, dobre, pravovremene drugo je pitanje i neću da se pravim da znam kakve bi bile idealne.

Pre više od tri veka poznati matematičar i filozof Gotfrid Lajbnic izgovorio je rečenicu koja zbunjuje svet sve do današnjih dana, rekavši da živimo u "najboljem od svih mogućih svetova". Ovu je tvrdnju potkrepio i prilično interesantnom teološkom i filozofskom raspravom, i to je otprilike bilo to. Nakon Lajbnica, izgleda da je većina ipak pre bila raspoložena za to da pomenutu tvrdnju opovrgne, nego da je potvrdi.

Doduše, samo do današnjih dana, kada su se, između ostalih, pojavili i autori svetski poznatog bestselera koji tvrde da ne samo da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, već da je svet u stvari mnogo bolji nego što mi uopšte i možemo da pretpostavimo. Opet, neko će reći, čemu sve to, posebno u ovim smutnim vremenima, punim nesreće.