Intelektualna scena u Komiži, zaboravljenom gradu na izgubljenom ostrvu, bila je živa. Najistaknutiji i jedini predstavnici bili su: Dr Gordan Straka, zubar, Zoran Franičević, novinar, te jedan nastavnik hrvatsko-srpskog jezika iz lokalne srednje škole. Zubar je bio cinik, novinar melanholičan, a nastavnik – alkoholičar. Ne sećam se njegovog imena. Samo opaski koje mi je upućivao prilikom slučajnih susreta. Nekad su bile vezane za politiku, nekad za literaturu, najčešće za činjenicu da život nema smisla.

Ja inače nisam nešto sklon piću. Alkohol

Nedavno sam bio na večeri sa prijateljima, od kojih je jedan lovac. Ispričao je neke neverovatne stvari vezane za lovni turizam, a ja sam na osnovu razgovora sa njim i malo guglanja napisao tekst koji sledi.

Osamdesetih godina prošlog veka Srbija je od lovnog turizma ostvarivala prihode od oko petnaest miliona dolara, dok danas oni ne prelaze milion, uz tendenciju daljeg opadanja. Od 9000 lovaca godišnje, došli smo do brojke od 1500, uz napomenu da su Srbiju napustili oni bogatiji.

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Retko ko je znao ( ja sam odavno zaboravio) ime kafane, svi smo govorili: Idem, idemo kod Tonke. Njena kafana se nalazila tik uz žičanu ogradu kojom je bio opasan vojni aerodrom u Mostaru, na raskrsnici puteva, levo i uzbrdo za Nevesinje i Gacko i pravo, za Blagaj na Buni. Taj zaselak se i onda a i danas zove Gnojnice, iako je osim Tonkine kafane, kuće preko puta u kojoj je obitavala njena porodica i stražare

Dok srčem prvu jutarnju kafu …

Srk …

Listam novine, srkućem kaficu pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Premijer je smenio g. Dinkića, jer je navodno,  fabriku bojlera umesto u Valjevu nameravao da otvori u Zaječaru…Ne znam da li su baš bojleri bili razlog…ali svakako da je ova odluka za g. Dinkića bila ‘’ hladan tuš

1500 km duž puteva Gudžarata ili deset dana s dvogledom od svitanja do zalaska Sunca... Zamor (ljudskog) materijala se s kilometrima i nespavanjem polako taloži, tragovi dvogleda oko očiju sve su izraženiji (naivni bi to nazvali podočnjacima, ali šta ćemo s nadočnjacima?), no, i lista ptica sve je duža. Decembarsko popodne u Dasadi zatiče nas kako sasvim pristojnim asfaltom, između pšeničnih polja i mimo kamiljih zaprega, džipsijem grabimo ka severoistoku. Cilj za danas: kritično ugroženi vivak balegar Vanellus gregarius. Kritično ugrožen je najviša kategorija na međunarodnoj Crvenoj listi, i ako želite da vidite neku od tih vrsta, bolje je da požurite.

- povod ovom tekstu je jedna odlična internet stranica: "What the EU did Next?", odlični eseji, jako zanimljivo čitati kako ljudi unutar EU razmatraju listu problema koju imaju i kontekst u kojem se nalaze. Publikaciju su uredili Almut Moler iz Nemačkog saveta za međunarodnu politiku (DGAP) u Berlinu i Roderik Parks iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWP) u Briselu. (ima i PDF) -

(ili - kako uspešni koriste dijalog kao osnovnu strategiju rešavanja bilo kojih problema)

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i na nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.Uspeh, kaotakav.

A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.

Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato, otprilike,  i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Ne samo da se ne zaboravi, nego da se istinski, iznova, uživa.

Remek-delo filmske umetnosti.  " TRI "  -  režija Aleksandar Petrović. Film je snimljen 1965. Naredne, 1966. godine,  nominovan je za Oskara.

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

I ništa mi sad nije jasno. Evo, čitam novine i nigde nema vesti o Nataši Bekvalac i onom motociklisti s kapicom za vaterpolo. Pa kakva smo mi to zemlja? Gde mi građani da se informišemo o lepoj Nati? Sve novine bruje kako je neki Mirko Cvetković lupio pesnicom o sto, kako je najbolji Mlađani slalomaš u isto vreme i otpušten i dao otkaz. Pa se kaže da je slabo radio, a i da je hteo sve sam. Na televizijama se ponovo vrti spot s bivšim ministrom kulture i Bajagom o nekom Vladi koji je pao. Znate ono "Šta to pada - pada vlada". Čuli ste. Mislim, čuli ste tu pesmu.

Eto, sad svi kanali počeli kao na Historiju da emituju Kolubarsku bitku. Mislim, ništa mi nije jasno. Ukopali se na Kolubari - pa šta? Kog to interesuje? Umesto da nam daju "play by play" kako su se potukli na dvoru Đani Versaći i Guru domaće latinične muzike, oni nas dave nekim tenkovima i buldožerima koji su ratovali na otvorenom kopu. Kao da je to najvažnija stvar na svetu. Mada me čudi što nisu umeli da ubodu godinu. Kad sam ja učio školu, bilo je 1914, a sad kažu da je u dvehiljaditim. Ništa mi nije jasno.

Pa se spominje neki stiropor. Kažu, stiropor je najbolji za izolaciju, a doskora su pričali kako je Nikola Tesla izmislio struju, a Slobodan Milošević izolaciju. Nisu spominjali stiropor, a sad pričaju kako će baš stiropor da nas uvede u Evropu. Za to vreme mediji ćute o tome kako je vodeći srpski kulturolog i trendseter Jekrem Evrić imao udes kolima. Javnost sumnja da su u to umešane tajne službe.

Milan Nikolić

Prošle nedelje je jedna žena održala vatren govor podsećajući svoje "sestre", mlade Muslimanke, na svetost i važnost hidžaba, tradicionalne ženske religijske nošnje. Nastupi tog tipa, mislim na tonalitet, afektiranje, pa onda i na sadržaj izrečenog, obično se karakterišu kao predstava čiste ostrašćenosti, ali u tom glumljenom zanosu, ima mnogo grotesknog i karikaturalnog.

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

...pa da politička stranka mora da pređe sa oca na ćerku!

Autor: Rodoljub Šabić

„Google Street View", atraktivna aplikacija „Google Maps"-a izaziva sve više pažnje. I to, ne zbog očigledne atraktivnosti - mogućnosti za besplatnu (virutelnu) šetnju po raznim lepim krajevima sveta, već nažalost zbog toga što postaje sve očiglednije da je operacionalizacija dobre ideje došla u sukob sa međunarodnim i nacionalnim pravilima o zaštiti privatnosti.

Problem se svodi na dva pitanja.

Prvo, da li se već samim činom prikupljanja fotografija i video zapisa narušava pravo na privatnost ljudi? I drugo, da li „snimanje"