Jednog subotnjeg jutra 2001.g.  mojih novih kola nije bilo na parkingu. Posle prvog šoka obavestio sam policiju. Tražili su da dođem u stanicu i podnesem prijavu. Podneo sam. Isto je bilo i drugi put.

Iako je vreme ekonomske krize, tržište u oblasti proizvoda i usluga vezanih za računarsku bezbednost je veoma živo. To pokazuje i veliki broj akvizicija (kupovina) firmi koje se bave ovom granom od strane giganata kao što su IBM, HP, Dell, Symantec, BT, Thales, EMC2. U ovom blogu ću pokušati da analiziram zašto se to dešava i kakvi se trendovi mogu očekivati u budućnosti.

Zašto se vrše akvizicije (preuzimanja, kupovine) firmi? Kada neka kompanija želi da ostvari rast, ponudi nove proizvode i usluge, prodre na nova tržišta (geografska ili do ciljnih grupa do kojih nije mogla da dođe), onda može da to postigne svojim unutrašnjim (organskim) rastom ili akvizicijom drugih firmi, koje željene proizvode i usluge imaju, mogu brže da ih razviju ili su već zauzele određena regionalna tržišta ili željene segmente i ciljne grupe.

Siguran sam da znate da je naslov parafraza naslova knjige Pereira tvrdi da...(i filmovane, Marčelo Mastrojani u glavnoj ulozi) mog omiljenog Antonija Tabukija. E sad, da ne ulazimo u to šta je Pereira tvrdio i zašto, mislim, kad sam već stavio naslov u kojem čvrsto i stameno stoji tvrdi, poče da me hvata malena, dijafragmu do ispod grla podižuća, panika.

Sto bi rekli - trazili ste, gledajte - evo nastavka prethodne glave.

I slobodno nastavite da komunicirate sa nasim Autorom - jes' da je malo spor, al' naucice...;)

Urlik škrgutnu zubima, ali ništa ne reče. On jednostavno pređe preko masovnog odobravanja Hjortu, iskorači napred, podiže jednu zapaljenu granu iz vatre kao baklju, pa se obrati razbojničkom skupu:
- Mora da su se skembali negde u unutrašnjost kule. Pronačiću ih, makar morao da je prevrnem, kamen po kamen. Za mnom! -

Svako kome u protekle dve godine para uši neprijatni, agresivni ton kojim je obojen politički diskurs u SAD verovatno je, čim ili ubrzo pošto je čuo vest o krvorproliću u Tusonu u Arizoni i ranjavanju članice Predstavničkog doma Gejbrijel Gifords, doveo u vezu zločin sa tim fenomenom.

Pojedini komentatori i političari uglavnom iz konzervativnih redova pozivaju nas da ne donosimo preuranjene zaključke. Možda je 22-godišnji Džered Li Lofner “usamljeni revolveraš”, mentalno oboleli mladić kome je bilo koja činjenica iz Gejbrijelinog rezimea mogla da posluži kao motiv

(из дневниками, афричког )

Kao sasma mali ziveo sam u Njujorku. Slabo i da se secam tih dana, nisam isao u osnovnu skolu, ali u obdaniste jesam. Ostalo mi je u iskricavom secanju da smo svaki cas pravili US zastave, pisali tadasnjem predsedniku sta zelimo (ja sam mu trazio da mi dozvoli da povedem vaspitacicu za Beograd), ali je uvek na neki nacin bilo reci o Americi, americkim vrednostima zivota i drzave i njihovom nacinu zivota.
Bilo je toga dosta na  (u to vreme) crno-beloj televiziji. Zatim se Jovino sluzbovanje zavrsilo, vratismo se u Beograd, i kad se stasalo za skolu,  primilo me u pionire, pa su bili praznici, 29. Novembar, 4. Juli, a i ostali revolucionarni dani. Beograd za 20 oktobar, pa vojne parade. Islo se cak i na generalne probe, cupkalo se do posle ponoci u Bulevaru Revolucije.

  ili penzioni sistem za nezainteresovane*

penzioni sistem je u kolapsu. ne samo u srbiji. projektovan je za neke druge odnose broja zaposlenih i penzionera. sada, kada su ti brojevi skoro izjednaceni jednostavno ne funkcionise. penzioneri primaju premalo, zaposleni daju premnogo. priveda se u gusi u davanjima, penzioneri iscrpljuju usled nedovoljnih primanja. kao resenje se nude 3 stuba (sto vise "oslonaca", sistem je stabilniji).

Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja ovih dana učim značenje jednog potpuno novog termina koji je počeo da se provlači kroz medije: defanzivna medicina.

Prvi put na taj termin natrčah 9. januara, slušajući intervju novinarke Aleksandre Gazivode sa direktorkom Lekarske komore Srbije, prim. dr Tatjanom Radosavljević. Evo transkripta tog dela razgovora:

Gazivoda: Tatjana, evo počelo je suđenje lekarima, počele su i licence da se oduzimaju, koliko bi zapravo srpskom zdravstvu značilo uvođenje protokola, kada je u pitanju pre svega sigurnost pacijenta, a samim tim i sigurnost lekara? Ovaj nedostatak protokola koji postoji u srpskom zdravstvu, vodi li on na neki način lekare ka jednoj defanzivnoj medicini, a to znači da mi se sutra ne bi sudilo, ako je u pitanju rizičan slučaj, ja ću odustati?

Radosavljević: Ja ću početi od kraja vašeg pitanja. Apsolutno se nalazimo u situaciji da jedan broj kolega ulazi u priču o defanzivnoj medicini, ne zato što oni to žele ili smatraju da je to dobro, nego sudeći po onoj narodnoj: "Ko ne radi, taj ne može ni da pogreši".

Zadovoljstvo puta je veliko. Zato i jeste toliko teško ne zastraniti; u nekom trenutku, neodlučnost ume da pokopa nameru da se stigne na kraj. Neodlučnost nas nagoni da ne ostvarimo svoj cilj, da se vrtimo u krug, verujući da je bitno samo da se krećemo, da smo i dalje na putu i šta sve ne, a sve to zbog lenjosti, trenutnog osećaja zadovoljstva i straha. To takođe ima mnogo veze sa činjenicom da postoje ciljevi čije je ostvarenje neuklopivo sa:
Željom za onakvim životom u kojem je izvestan način na koji će se odvijati sutrašnji dan.

Ne znam zbog čega, ali Srbija me veoma često podseti na pacijenta čiji lekari izmišljaju sve više i više „kreativnih" rešenja kako bi ga održali u životu. Postoje dve škole tih lekara, i uglavnom se predstavljaju kao vlast u Srbiji. Prva grupa se zalaže za lečenje po principu „klin se klinom izbija", a ako taj metod ne radi uzimaju veće klinove. Druga grupa smatra da se maskiranjem posledica omogućava pacijentu još neko vreme u zabludi da će biti izlečen.

Verovatno neke tekstove treba u startu prekociti, ali ponekad zaintrigiraju naslovom, tematikom, ... Tako ja procitah tekst izvesnog D. Pavkova koji postavlja pitanje o sigurnim zenskim kucama tekst

Mozda je rezon i ok, da problemima nasilja u porodici treba da se bavi drzava, ali nacin na koji autor prilazi problemu, i kako pritom opisuje zene je, u najmanju ruku, sramotan.

Pocinje prozivanjem Vesne Stanojevic:

"Ono jes', postoje "sigurne kuće" i na

BEOGRAD, 10. januar 2011, (Njuz) - Policija je danas oko 17 časova sprečila Marka Jovanovića, zaposlenog u Erste banci, da izvrši samoubistvo. Marko Jovanović, koji je domaćoj javnosti poznat po reklami za Erste banku „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu" , popeo se nakon radnog vremena na krov zgrade banke u Sarajevskoj ulici u nameri da s nje skoči.

- Beži, bre, ne prilazi mi! Ubiću se! Šta mi drugo ostaje?!, - bile su njegove reči izgovorene samo nekoliko trenutaka pre nego što je policija uspela da ga spreči u nameri da skoči i okonča svoj život.