Gallipoli je poluostrvo, kopno uz Dardanele (ime potiče od grčkog Καλλίπολις - "divan grad"), a Siachen je glečer, drugi najveći na svetu na tromeđi izmeđi Pakistana, Kine i Indije (ime potiče od kineskog i indijskog सियाचीन - "mesto ruža")

Šta zajedničko imaju (ako imaju) Galipolje i Siačen?

Rat.

Ili - još bolje - rat na ta dva mesta je paradigma koliko svaki rat ipak pokaže sopstveni besmisao i kako ta činjenica nikada (naravno) neće sprečiti ljude - da ratuju. Uvek će biti razloga, povoda i motiva, bez obzira na primere poput Galipolja i Siačena.

Igrao sam se rata dok me nije stigla granata

politika me zanimala od malena

Onda sam skontao da najbolje prodje onaj koji pojma nema

Ali ono sto me uvek cudi

Da uvek oni koji kazu da se pametan pravim ustvari se prave ludi

Prvo ssam bio za vuka I monarhiju

Dok treci put nisam procit’o sokrata I zavolio filozofiju

Pa sam skrenuo  prema centru desno

Za kostunicu glasao svesno

Tek kad su ubili zorana  lako sam kod dss pronasao stotinu mana

I bilo je Kosovo bilo je sranje

Jos jedan rat u nizu  

Slika govori

Čavić pliva...

...i pobeđuje!

Na

Kao prvo - zahvaljujem se A. Stošiću – The Teči, čiji je izvanredan blog "normalni ljudi" bio inspiracija za ovaj skromny tekst. Da budem potpuno iskren, svemu je pripomoglo i par komentara Dr Wu -a

   Poprilično često se na blogu, na raznolikim temama, susrećemo sa "starom Jugoslavijom".
Da li su to : muzika, TV, sport, putovanja, geografsko prostranstvo, političke zavrzlame, rat, pokolji, nacionalizam, navijači, zločinci,

гост Аутор г. Јеремија 

Jozef K. je, pre nego što sam ga upoznao, bio profesionalni oficir.

                   Oficirski poziv je duga tradicija njegove porodice. Iz generacije u generaciju, bar je jedan muški član tu tradiciju nastavljao. Kako je Jozef K. bio jedinac, pitanje njegovog životnog poziva nikad se nije ni postavljalo. To što je bio nežne građe, emotivan i sa izraženim sklonostima, pa i talentom,

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, na osnovu svog ovlašćenja iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje

Radovana Karadžića

za: GENOCID, ZLOČINE PROTIV ČOVJEČNOSTI, KRŠENJA ZAKONA ILI OBIČAJA RATA i TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA IZ 1949. GODINE, kako slijedi:

Optuženi

1) Radovan KARADŽIĆ je rođen 19. juna 1945. godine u opštini Šavnik, danas Republika Crna Gora, Savezna Republika Jugoslavija.

2) Radovan KARADŽIĆ je bio jedan od članova osnivača Srpske demokratske stranke (u daljem tekstu: SDS) koja je u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: Bosna i Hercegovina) osnovana 12. jula 1990. godine. Od 12. jula 1990. do 19. jula 1996, kad je dao ostavku, Radovan KARADŽIĆ je bio predsjednik SDS-a. U tom je svojstvu, između ostalog, predsjedavao sastancima Glavnog odbora SDS-a.

3) Radovan KARADŽIĆ je dugogodišnji saradnik Momčila KRAJIŠNIKA, bivšeg predsjednika Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: "skupština bosanskih Srba") i člana Savjeta za nacionalnu bezbjednost i proširenog Predsjedništva takozvane Srpske Republike Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: "srpska republika") i Biljane PLAVŠIĆ, bivšeg člana kolektivnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine, vršioca dužnosti predsjednika srpske republike, člana predsjedništva srpske republike i potpredsjednika Republike Srpske.

4) Radovan KARADŽIĆ je postao predsjednik Savjeta za nacionalnu bezbjednost srpske republike 27. marta 1992. godine.

Dobro došli u svet fantasy fudbala, pred početak nove sezone u Premijer ligi. Mnogi od vas već su imali prilike da se ranije oprobaju u ovakvim igrama, drugi su sa konceptom upoznali na Evropskom prvenstvu ovog leta, kada je B92 debitovao i načinio probnu igru.

Pretpostavićemo da vam je koncept igre jasan, da ste pravila dobro proučili i da ste satsavili tim, ili tek planirate da to učinite. Ponudićemo

Hodam vrelim ulicama. Kroz glavu kolaju raznorazne misli. U stomaku mi blagi grč.
Pokušavam da razgraničim emocije. Ne ide mi.
Do odredišta imam nekih 10 minuta i u početku mi izgleda da nikada neću stići, a onda shvatam da mi je korak sve sporiji. Ne znam zašto. Tražim uporno trag misli koji bi mi objasnio, makar i u naznakama šta mi se dogadja.

Ako bi sproveli anketu medju matematičarima i pitali ih koji je, po njihovom mišljenju, danas najteži nerešen fundamentalni matematički problem, verujem da bi njih 9 od 10 odgovorili "Riemannova hipoteza". Ovaj problem je svrstan medju milenijumske probleme Clay matematičkog instituta i za njegovo rešenje je ponudjena nagrada od milion dolara. Problem je postavio B. Riemann u jednom

Malo vremena provodim u hotelskoj sobi, ali, kao i uvek kada sam van matice, obavezno ’vrtim kanale’ i pokušavam da gledam televiziju, bar malo.

Uostalom, i kada sam u Beogradu desi mi se da se izigram daljinskim upravljačem i, poražen, odustanem. Ili negde stanem.

Ovde na šest ili sedam kanala idu događaji sa Olimpijskih igara, a od 62 kanala u hotelskoj ponudi, čak dva su satelitski i nisu na kineskom jeziku, HBO i CNN.

Nema B92.

Nema ni jednog od dva kanala državne televizije. Srpske. Medijski javni servis azijske Kine solidno je zastupljen.

"We are in mission from God"

Blues Brothers

Bitlsi su prodali preko 500 milona ploča. Šer, naprimer, oko 200 miliona. Nekoliko najprodavanijih džez muzičara prevaljuju cifru od možda dva. Uz ove podatke, ne mogu da se ne setim opaske izrečene u trenucima rasprave oko toga da li bi džez trebalo promeniti i približiti ga "masama": ljudi ne žele drugačiji džez, ljudi žele manje džeza.

Ipak...dva komentara prijatelja blogera, Margos i Čera, su me ponukala da napišem ovaj misionarski tekst. Posvećen je onim dušama koje su džez odbacile u mladosti,

Ne volim kratke forme pa to ti je. A taman krene nesto stvarno zanimljivo, a oni ga prekinu zbog ogranicenja od pola shlajfne.

Tako "Vecernje novosti", na primer, donose na strani 47, broja od srede, 13. avgusta, par pasusa intervjua sa izvesnim Miroslavom Raduljicom, igracem KK FMP i centrom srbijanske mlade kosarkaske repke. Tekst je opremljen slikom, nadam se Raduljicinom, na kojoj mlada nada srpske kosarke pokazuje citaocima najtiraznijeg lista u Republici, a sta bi do - tri prsta, zlatnu medalju i svoju (privremenu?) tetovazu na naddlanici - krst sa cetiri ocila.

Osim

U vrijeme mog ranog odrastanja nije, kao sada, postojala gomila udruženja i nevladinih organizacija koje se bave promocijom prava djeteta.
Samim tim nismo ni znali da ta prava i postoje. Stoga nam vjerovatno nije bilo čudno kada je naša učiteljica sprovodila pravdu na času tako što je nemirne drugare prevaspitavala tako što ih je uvježbanim potezom udarala glavom od tablu, ne prestajući da nam istovremeno drži čas iz Poznavanja prirode i društva.
Nije nam bilo čudno ni kada smo dobijali porciju batina od naših roditelja, uostalom, „ batina je iz raja izašla...“.

ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.

Pre neki dan je naš predsednik - Boris Tadić, u Pekingu izjavio da je Tibet unutrašnje pitanje Republike Kine. Shodno tome - i Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, i Južna Osetija je unutrašnje pitanje Gruzije. Imam puno razumevanje za razne oblike unutrašnjih pitanja. I odnos prema ljudskim pravima, manjinama, ženama, deci, smrtnoj kazni, ludnicama, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti svakako je prvenstveno unutrašnje pitanje svake države. Mijanmar je to najbolje pokazao prilikom katastrofalne poplave koja je bila isključivo unutrašnja stvar te države.

Kad