"We are in mission from God"

Blues Brothers

Bitlsi su prodali preko 500 milona ploča. Šer, naprimer, oko 200 miliona. Nekoliko najprodavanijih džez muzičara prevaljuju cifru od možda dva. Uz ove podatke, ne mogu da se ne setim opaske izrečene u trenucima rasprave oko toga da li bi džez trebalo promeniti i približiti ga "masama": ljudi ne žele drugačiji džez, ljudi žele manje džeza.

Ipak...dva komentara prijatelja blogera, Margos i Čera, su me ponukala da napišem ovaj misionarski tekst. Posvećen je onim dušama koje su džez odbacile u mladosti,

Ne volim kratke forme pa to ti je. A taman krene nesto stvarno zanimljivo, a oni ga prekinu zbog ogranicenja od pola shlajfne.

Tako "Vecernje novosti", na primer, donose na strani 47, broja od srede, 13. avgusta, par pasusa intervjua sa izvesnim Miroslavom Raduljicom, igracem KK FMP i centrom srbijanske mlade kosarkaske repke. Tekst je opremljen slikom, nadam se Raduljicinom, na kojoj mlada nada srpske kosarke pokazuje citaocima najtiraznijeg lista u Republici, a sta bi do - tri prsta, zlatnu medalju i svoju (privremenu?) tetovazu na naddlanici - krst sa cetiri ocila.

Osim

U vrijeme mog ranog odrastanja nije, kao sada, postojala gomila udruženja i nevladinih organizacija koje se bave promocijom prava djeteta.
Samim tim nismo ni znali da ta prava i postoje. Stoga nam vjerovatno nije bilo čudno kada je naša učiteljica sprovodila pravdu na času tako što je nemirne drugare prevaspitavala tako što ih je uvježbanim potezom udarala glavom od tablu, ne prestajući da nam istovremeno drži čas iz Poznavanja prirode i društva.
Nije nam bilo čudno ni kada smo dobijali porciju batina od naših roditelja, uostalom, „ batina je iz raja izašla...“.

ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.

Pre neki dan je naš predsednik - Boris Tadić, u Pekingu izjavio da je Tibet unutrašnje pitanje Republike Kine. Shodno tome - i Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, i Južna Osetija je unutrašnje pitanje Gruzije. Imam puno razumevanje za razne oblike unutrašnjih pitanja. I odnos prema ljudskim pravima, manjinama, ženama, deci, smrtnoj kazni, ludnicama, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti svakako je prvenstveno unutrašnje pitanje svake države. Mijanmar je to najbolje pokazao prilikom katastrofalne poplave koja je bila isključivo unutrašnja stvar te države.

Kad

Da ili ne?

Necu pisati neki poseban uvod. Mislim da je svima jasno o cemu se radi. Drugarica me je danas podsetila na ovu dilemu. Dakle - kada se nadjete u situaciji da ste u konfliktu sa (_________)- (dopisite sami) - kako reagujete? Iskezite zube i isterate stvar do kraja ili se okrenete na drugu stranu i odete svojim putem?

Dakle drugari, pitanje je: pametniji popusta?

Da ili ne?

- "Naduvajte nam crkvu, hoćemo da se pokajemo za naše grehe", može se već sada čuti na italijanskim plažama. Kako je po tržišnoj ekonomiji uvećanje profita glavni cilj svake organizacije, osim ako ona nije neprofitna, a sa toliko para - ne znam na koju foru crvku možemo staviti u taj sektor, baš tako i crkva želi da udovolji potrebama svojih "klijenata"...

Pogledajte

Ovog leta Beograd je ugostio mnoge poznate face, od trash zvezdica „Eurosonga“, preko Stinga spremnog za penziju, do mega frajera Lennya Kravitza. Ali, nijedno od tih gostovanja me nije obradovalo koliko gostovanje jednog, meni dragog gospodina, koji krajem svake sezone posećuje naš grad - SALE. On je velika zvezda. Ludim za njim, kao i mnogi drugi, i u njegovom prisustvu gubim kontrolu, vrištim i bacam grudnjak na scenu. Svuda je oko mene. Na svakom ćošku prepada me kao manijak, visi u svakom izlogu i mami da iz dubine novčanika izvučem karticu, koja konstantno boluje od opekotina prvog stepena, da je koristim sve do njene smrti. I umrla je u najgorim mukama, u cvetu mladosti. A zašto?! Zbog krpica.

Pošto sam iz dozvoljenog ušao u nedozvoljeni minus, iz koga sam se brzo prebacio u onaj minus kada vam na vrata pošalju batinaše da naplate dugovanja, morao sam pod hitno da se bacim na traženje second joba. Bolje mi je bilo da sam kupovao u second handu shopu.

Kada se vrata opažanja očiste, bilo koja stvar će se pojaviti čoveku onako kako jeste... (Vilijam Blejk)

Do sada, olimpijada je predstavljala otvoreni poziv za napade na Kinu, beskrajni izgovor Zapadnim novinarima/kama za pokušaje da se komunjarama pripiše sve redom od cenzure interneta do Darfura. Uprkos svim neprijatnim novinskim izveštajima, ipak, kineska vlada je delovala začuđujuće mirno. Razlog je u tome što se nadala sledećem: kada otpočne ceremonija otvaranja igara, u trenu ćete zaboraviti na sve te neprijatnosti pošto će vam mozak biti izložen bombardovanju kulturno/sportsko/političke ekstravagancije pekinške olimpijade.

Svidelo vam se to ili ne, osetićete strahopoštovanje prema Kini koja uliva apsolutno strahopoštovanje.

Sa velikim zadovoljstovm obavestavamo svekoliku javnost da je program Doktora Klovnova spasen, i da ce funkcionisati u narednih godinu dana!

U Moskvi je napisan sporazum u šest tačaka, Sarkozi ga nosi u Tbilisi. Predlažem da bude svečano potpisan u Kumanovu. Šesta tačka ovog sporazuma je posebno zanimljiva, govori se o budućem statusu Abhazije i Južne Osetije. Zvuči poznato? Mada mislim da Rusi nisu glupi da otcepljuju te dve paradržave i od Gruzije naprave definisanu zemlju. Njima Gruzija treba baš ovakva kakva je sad.

Apdejt: Sarkozi sleteo u Tbilisi i kaže da se budući status ne spominje u šestoj tački, javio malopre AFP.

Ovaj rat (prvi koji Rusija vodi još od Avganistana) nagoveštaj je novog međunarodnog poretka. Nakon gotovo dve decenije bliži se kraj unipolarnom svetskom poretku sa Amerikom kao hegemonom. Ali američki neokonzervativci i naši radikali greše kada pominju novi hladni rat. Svet u XXI veku neće biti bipolaran nego multipolaran, ko ne veruje neka pogleda još jednom prenos otvaranja Olimpijade u Pekingu (a bogami pročita i Maljkovićev post na tu temu).

Novim svetskim poretkom ćemo se baviti u septembru, kada na ovom blogu kreće nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću". Sad je prilika da se za trenutak pozabavimo Gruzijom.

   Kao što već jednom negde zapisah : "Odsustvo rada = prisustvo nerada = sreća"
Osim ako ne pazite šta čitate. A , jakaotakav – nisam pazio.

   Valjajući se po plaži pre par – sada mi već izgleda – godina, upada mi, redno, u šake "jedan od onih magazina" – onih, što im naslov ne zapamtite, a kupuju se na aerodromu ili štajgi na kilo, "da se ima za put" , preskupi su, a svi liče jedan na drugog.
Lista ti tako, mlađahni Unfuckable, lista.....red slanine, red šunke..... i ne sanja da je ugazio u minsko polje.
(Da se predstavim

Tog avgustovskog popodneva godine 256 pre nove ere, u Atina je bila nesnosna vrucina. Da je tada postojao Kamenko Katic, a nije, on bi sigurno proglasio Atinu najtoplijim gradom u Evropi. Stanovnici luksuznog, novosagradjenog atinskog naselja Akropolj su mahom sedeli u debelom hladu svojih vila ili su pak bili na privatnim plazama, krijuci se od vreline koji bi topila asfalt da je bio izmisljen, a nije. Da je postojao Kamenko Katic, a nije, on bi savetovao starije Akropoljce i ljude sa srcanim problemima da ne izlaze na sunce bez preke potrebe. Mudri Akropoljci su uvek bili ispred svog vremena i kao da su culi na TV nisu puno izlazili iz hladova lenjih rezidencija. Ulice Akropolja su bile tuhe. Tihe i puste. Skoro puste... Dva mlada policajca, Galis i Janakis, lenjim koracima su obilazili sektor 1. Njih dvojica su bili poprilicno nadrndani jer su morali da budu u uniformi u da patroliraju vrelom Akropoljkom kaldrmom umesto da uzivaju na plazi. Obojica su iz obliznjeg Termofila dobili prekomandu u policijsku stanicu Akropolj. Nema vise lezernog setnje u kratkoj policijskoj togi na dugoj plazi Termofilskog tesnaca. Nema vise nacara za sunce i mleka za suncanje. U prestonici je zelezna disciplina i mora da se nosi se nosi prestonicka uniforma. Nosili su dugu togu, cizme, stit, mac a i slem sto je prilicno nezgodno na ovoj vrucini koja bi topila asfalt da je izmisljen, a nije. Za pendrek nisam siguran ali tu je bio mac.