Jedna opaka studentkinja napisala je danas da je glavni grad Srbije - Beogrand.

Ispraviti ili ne? Gorak je hleb lektorski...

Ustavni sud je poslednja odbrana društva od bahatosti države, tiranije skupštinske većine i zaštiti ljudskih prava garantovanih ustavom. Kada sve ostale odbrane zakažu. Kad elementarna pristojnost, dostojnost i stručnost zakažu. A kod nas zakazuju redovno.

Na sednici 13.maja ove godine, naš Ustavni sud je opravdao svoju ulogu. I pored svog pritiska doneo je jedino ispravnu odluku. Odluku koja je očigledna i normalna za moralne, stručne i pristojne ljude. Toliko normalna, da bismo se morali zapitati o stručnosti i pristojnosti predlagača.

Ustajem oko pola osam, ne moram previše da žurim - na poslu sam se javio da dolazim oko ručka, podelio zadatke, odgovorio na e-mailove i sredio sve unapred da u mom odsustvu tim funkcioniše. Zovem inspektore iz Uprave za civilno vazduhoplovstvo da dogovorim ispit za višemotornu kvalifikaciju (MEP). Iako sam predao prijavu za ispit pre šest nedelja, niko mi se nije odazvao, a u međuvremenu su kolege iz aerokluba potrošile resurs aviona i sad nam ostaje samo dva i po sata do godišnje inspekcije koja će potrajati još dve nedelje. Pošto jedan kolega ima ispit danas, mislim da možda

 „Iako je kus ovaj pas ne grize.

 Tiho cvileći niti mesečine

 sedi na steni

 i gleda niz sjajnu dlaku mora.“ (L.K.)

  Maj ’75 bio je mirniji, mirišljaviji, topliji, ali i strastveniji, uzbudljiviji, maštovitiji...ili mi se čini.Tada je i naša krv bila vrelija, protočnija, udarala na svaki pogled, pokret, reč...od malog nožnog prsta do najvišeg čuperka na glavi pokušavala da izbije napolje, da se dokaže i pokaže među mnoštvom sličnih zaludnika. Skoro da i nije bio potreban povod da se nešto neobično učini o čemu će se ispredati priče, naslađivati...čime će počinilac biti okarakterisan kao hipik, drogeraš, seoska luda, a nikome neće pasti na um hemijsko-biloške-psihičke rekacije u mladom biću, potreba da sa nekim podeli sebe i ono u sebi, želja za približavanjem, za izjednačavanje sa drugima....To su bili naši jauci

Prvo mi je pažnju privukao visoki momak, kamerman jedne lokalne televizije koji je nešto je snimao na zgradi suda u Nišu. Udaljen svega 2 metra od zgrade, sasvim sigurno nije mogao da zagrabi ceo grafit "Pravda za Uroša" koji nakon par meseci od "ugradnje" više i nije vest,  a i objektiv kamere je bio uperen blago u vis. Snimao je polupane i prozore na par kancelarija u prizemlju. Jasno se vide rupe od kamenica. Neko je, verovatno u toku noći, vrlo temeljito razbijao prozor po prozor, šaljući sudu, sudstvu, državi i svima nama nekakvu poruku.

Kenija je jedna od središnjih država crne Afrike. Ne samo zato što se nalazi po sredini ovog kontinenta (sa istočne strane), niti zato što je jedna od najvećih zemalja. Kenija je već dugo u žiži interesovanja velikih sila, nekada vrlo važna kolonija a danas jedna od uticajnijih država Afrike.

Kenijci su veoma gostoljubivi, i trude se da vam prikažu svoju zemlju u što boljem svetlu. Dočekaće vas srdačno, zagrljajem i osmehom, i tradicionalnim pozdravom Karibu Kenija - dobrodošli u Keniju.

Kenija pruža sve što se očekuje od Afrike: drugu najveću planinu na kontinentu, brežuljke, visoravni, pustinju, okean, plaže, koralne grebene, tradicionalnu plemensku kulturu, lokalne kulinarske specijalitete. Ono što je poseban kvalitet je priroda, obilno rastinje, uredjeni prirodni rezervati, karakteristični primerci divljeg životinjskog sveta. Keniju mnogi smatraju najboljim mestom za safari turizam.

Pogledao sam film Berija Levinsona You Don’t Know Jack sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Film se bavi životom i radom doktora Džeka Kevorkiana, čoveka koji je u periodu 1990 – 1998 pomogao samoubistvo 133 teško obolele osobe. Nakon što je jednog dana svesno i namerno eutanazirao jednog od svojih pacijenata, Kevorkian je uhapsen i osuđen kao ubica na dvadeset godina zatvora. Odslužio je samo osam i u svojoj 79 godini izašao iz zatvora i eno ga danas obilazi američke TV stanice

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem za mene vrlo važne vesti ...

Srk ...

Pustošenje zemlje se nastavlja...prvo tajkuni...a sad i tajfuni ...

Srk ...

Onda dalje čitam ...uskoro ćemo pored kablovske ...plaćati i satelit...valjda ćemo sada imati bolju sliku ...o tome kako se troše državne pare ...

Srk ...

Izgleda da su neki u aferi koja je tim povodom nastala obogatili svoje političke biografije izvesnom sumom...pa ćemo tako umesto 20

Dugo očekivani koncert Jelene Karleuše, jedne od najvećih balkanskih estradnih diva - recimo to tako, „politički korektno", zbog brojne konkurencije u vidu Cece, Seke i ostalih zvezda i starleta, supernovi i crnih patuljaka i patuljčica - održan je 15. maja pred oko 10.000 ljudi u beogradskoj Areni. Kažem dugo očekivani, jer je Karleuša prvi put u petnaest godina dugoj karijeri nastupala solo, a najave spektakla svakako su zagolicale maštu koliko fanova, toliko i brojnih oponenata, koji su priželjkivali „Titanik u najavi", glamurozni hepening koji će lagano dotaći dno i završiti u katastrofi epskih proporcija.

kazu i to zvuci sasvim logicno da je prvi korak oporavka posle poraza - prihvatanje da ste porazeni. ta prva faza kod mene traje dosta dugo. mucna je. gusi me, krade vazduh. oduzima san. koliko god znao da je dobro naciniti taj prvi korak, koliko god pokusavao, uvek se vracam nazad u sigurnost iluzija. devedesete su prosle i nece se vratiti. kolektivitet je pobedjen u svakom svom obliku, covek je mera stvari. renesansa je stigla. posle mracnog srednjeg veka, posle komunzma, nacionalizma, defetizma, zaverenizma, izgovorizma... :) covek je mera stvari. ono sto se zove trg, market, trzniza, trziste... prostor na kome pojedinci podjednakih sansi mere i uporedjuju svoje sposobnosti... ali ne. samar. budjenje. negativna selekcija. partokratija. populizam. vremenski horizont do danas popodne (dok ne krene veliki brat), pamcenje zlatne ribice. zivot leptira. ponovo devedesete... ali sada sa decom na odgovornosti. uf, mrzim vas... mrzim sebe sto sam nemocan.

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.

Eto mene kako obavljam roditeljske dužnosti. Što će reći, ona pita, a ja odgovaram. Ispred nas fotke, stare, B/W, četvoro nas u akciji pentranja preko nekih stena na vidikovac iznad Dubrovnika.

- Ovo si ti ? Baš kao bebica izgledaš... Kada je to bilo ?
- Auh... Joj... Pre, hmmm, pa prošlo je... 26 godina...
- Baš

Autor: Rodoljub Šabić

Stidljivo, gotovo neprimećeno, promakla je vest da je javno tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja novinarki B92 zbog toga što su objavljivanjem transkripata prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih rukovodilaca JP „Putevi Srbije" u vezi sa slučajem „drumska mafija", navodno odale nekakvu tajnu. Šteta, jer je reč o vesti koja je zaista dobra, ne samo za Ivanu Momčilović, Antigonu Andonov i Jasminu Karanac.
Dobra, jer epilogu slučaja, poznatog kao „drumska mafija", dodaje dozu pravičnosti, koja mu inače nedostaje u popriličnoj