Pre neki dan, pred same izbore, iako sam odlučio da ne pratim kampanju, pusta radoznalost me navela da uključim satelitsku TV. Planirao sam da samo bacim pogled. Ostao sam prikovan za ekran dobrih sat i po. Svašta sam video, Toma G. kao  ptica zloslutnica u tonovima sive, uteruje strah u kosti; radosni, preterano optimistički DS u fazonu - predsednik je prijatelj svih građana, ratatatira drugari, i taj rad; LDP kao sekta, mantra

гошћа блога  Ms. Ivana K.

U 5 popodne krenula sam u grad. Tada nema guzve jedino na nebu – sve nize je puno ljudi u svim mogucim oblicima kretanja, racunajuci i pentranje na glavu bliznjima i suznjima. Putevi, trotoari, metro, izmedju promicu bicikli i po koji trotinet sa malom baterijom i motorom, a kad naidje Harley svi se sklone u stranu.

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.

Uvid u dokumente i korak dalje koji vlasti treba da učine – primer prodaje NIS

Ograničenja propisa o slobodnom pristupu informacijama

Zakoni o slobodnom pristupu informacijama, širom sveta, imaju limitirani domašaj. Ovde se ne misli na to što se ovi zakoni krše i opstruiraju, što nije uvek obezbeđeno njihovo izvršenje kao ni na to što su neki bitni subjekti ili dokumenti izuzeti iz obuhvata zakona.

Domašaj tih propisa je ograničen zato što državni organi imaju obavezu da daju na uvid (ili dostave kopiju) samo

APDEJT: Glasanje je završeno, rezultat je 54:52 u korist ekologije, u poslednjih nekoliko sati došlo je do preokreta. Hvala svima koji su doneli odluku umesto mene. Ako nešto krene naopako, vas ću da krivim.

Dakle, napisah pre par dana da ću da batalim političarenje i da pokrenem ponovo onaj moj serijal "Suočavanje s budućnošću" kad ne lezi vraže, primih nekoliko PM-ova da odvalim još koji glupi post, pre nego što pređem na te pametne. E sad sam u dilemi, da li da pišem o ekologiji ili o politici?

Mislim da je najbolje da vam odmah kažem koji je moj tajni plan, jer naravno svako ima neki tajni plan pa imam i ja.

Poštovani čitatelji B92 bloga, u kontekstu tematskog bloka o ideji hrišćanske demokratije odlučio da sa vama podelim jedan kraći tekst koji je svojevremeno objavljen u Politici. Autor teksta je naš poznati teolog, prof. dr Radovan Bigović, osoba koju veoma cenim i poštujem i čiji stavovi na najbolji način oslikavaju jedno novo i savremeno lice Srpske Pravoslavne Crkve.

Politika je "svetovna" zato što se bavi problemima ovoga sveta a ne zato što je nereligiozna ili anticrkvena.

Savremena sekularna društva isključuju Boga kao subjekta društvenih i političkih procesa. Vera se potiskuje u "privatnu" sferu ljudskih osećanja. Javni (sekularni, politički) život podrazumeva "emancipaciju" politike, ekonomije, prava, obrazovanja, umetnosti od uticajacrkve. Vera se suprotstavlja razumu, a duhovno materijalnom. Laičnost, sekularnost mnogi tumače čak i kao borbu protiv crkve i religije uopšte ili pak kao njihovo proterivanje na margine društva. Crkvi se odriče svako pravo na političko delovanje. Danas i veliki broj hrišćana smatra da je to normalno jer je, zaboga, politika "prljava" i ne predstavlja ništa drugo do pohlepu za vlašću i novcem. Hrišćanska etika i politika, navodno, ne mogu zajedno.

састав на тему . . .(ауто)биографску)

  биосам врло ружна беба.толико гадна да не постоји ни 1 фотос истог мојег животног перијода. нико се несећа  да ме је видео у шетњи са матером, а о оцу и да не говорим.

Њему самсе, благо речено, гадијо.

Piše: Boban Stojanović  

Odjeknulo je Internetom – vremešna diva Alexandra Slađana Milošević više ne podržava svoju gej publiku.

Naime, zbog njenog političkog angažmana nekoliko (mahom) gej obožavalaca, skinulo se sa liste njenih prijatelja na sajtu myspace. Ko gubi ima pravo i da se ljuti, pa se tim otpadnicima ASM obratila kratkim pismom koje počinje konstatacijom: Obaveštavam Vas da moju podršku više nemate!

Na ovo njeno, moguća su dva odgovora.

Prvi je: Kuku nama. Šta ćemo sada?

Drugi je: Amin.

Ja se slažem sa ovim drugim.

I kažem: OK Slađana, samo ti idi, i zadrži sve svoje krpice!

No, za one koji ne znaju, sve je počelo ovako...

Moj današnji dragi gost: Florian

Antički filozof Diogen je najupečatljiviji predstavnik sokratovske škole Cinizma. Šta bi on, da je danas živ i u punoj snazi, rekao današnjim našim politikantima?

Prvo su nam iskakali iz frižidera, ormana, lideri, kandidati, obećanja… kasnile nam serije na TV zbog izbornih blokova, a onda su se zatvorila birališta i nikako da se pojave pred kamerama u svojim strankama.. Sinoć, ko je pratio B92 mogao je da vidi kako naši novinari i novinarke sede u skoro svim štabovima, upućeni jedni na druge… nema lidera, kandidata, svih onih celebs koje su podržavale lidere kandidata stranaka… Možda je rano da se svi pojave u osam?

Ekumenizam. Reč koja u našem društvenom kontekstu često poprima negativnu i pežurativnu konotaciju. Jedan od najpoznatijih teologa SPC, Justin Popović ga je kritikujući tendencije određenih ekumenskih krugova ka stvaranju neke varijante novog hrišćanstva svojevremeno okarakterisao kao „svejeres“ – jer ona u sebi obuhvata sve kroz istoriju poznate hrišćanske jeresi[1], koje predstavlja „zajedničko ime za psevdohrišćanstvo i psevdocrkve Zapadne Evrope“[2]. Nazivaju ga još i falsifikatom hrišćanstva.[3] Sa druge strane, težnja za jedinstvom svih hrišćana predstavljala je jedan od osnovnih tema kojim se bavio Drugi Vatikanski Sabor, naglašavajući ga kao težnju koju treba da ima svako ko pripada Rimokatoličkoj crkvi.[4]

Ovoga puta moj tradicionalni "Šta bih ja uradio" tekst na ovom blogu će osim Borisa Tadića obuhvatiti i ostale političare i to redom po broju izborne liste. Dakle...

ŠTA BIH JA URADIO...

... da sam Boris Tadić

Samo opušteno... pet principa, pa ko hoće dobro došao (za DSS mali uslov: blagi "sanintarni otklon" hehe), ko neće ajd' zdravo. Ako neće niko, idemo ponovo na izbore da počistimo male stranke koje se suviše kurobecaju za svoju veličinu.

... da sam Čeda Jovanović

"Alo momak, ko si sad pa ti?!?!?"

Na biračko mesto sam stigao tek u 7, iako mi je rečeno da moram da budem još u 6 sati. Jedva sam i tada uspeo da ustanem, a kada sam video nižeg, proćelavog čoveka koji je namrgođen išao prema meni samo sam poželeo da se vratim u krevet. Ne znam ni zašto idem da posmatram izbore, ali se uvek dobro ismejem dok zezam članove drugih stranaka. S obirom da živim u prigradskom naselju dosta kontrolora znam bar iz viđenja.

   Moju prvu bebu sam nosila u stomaku  josh dok sam bila student. Dodushe, vec sam jednom diplomirala, pa me je u tom smislu cela familija maltretirala, kako ne moram sad u tom dramatichnom perijodu da dokazujem svoju naklonost uchenju, ambiciju, da izvodim besne gliste i takonekiceopaket "podrshke".

Nisam se ja loshe drzala, vishe shto nisam imala previshe pojma o stanju u kojem sam, a i pored

Over the past nine months, since I've begun blogging, no fewer than five Western businesses have approached me wondering if I'd like to work for them in their new Serbian office. None of them knew anything about my skills, education, experience, or had even met me in person. They only knew I was an American businesswoman who now lives part of the year in Serbia. They've ranged from bio-tech companies to Internet firms.

Although Western companies do, on occasion, aggressively headhunt top qualified candidates for key positions, pinging random bloggers to see if they want jobs is not