Pocelo je, pocelo.

Srbija ima talente, i ako je suditi po jutru-vece ce biti uspesno. Odlicna produkcija, mladi voditelji, sve bolji (narocito ONA-cujem pocela je u YU-info TV), sudije - e tu imam mali problemm. Tasovac briljantan-,ali ovo drugo dvoje nikako da zasijaju. Nikako da pocnu kako je i zamisljeno u originalnom formatu-dobar policajac-los policajac. Nisam siguran da je Danica Maksimovic bila najbolji izbor, neko mnogo na izgled glamurozniji bi po meni bolje pasao, neko raskosnijeg imidza. O trecem sudiji ne vredi da pricam jer je za mene anonimus, mozda u svetu muzike i

Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Prvi put sam se susrela sa seksom u svom ranom detinjstvu kad je moj, drugi po redu ujak doveo novu i mladu ujnu. Ne, nisam ih videla na delu, ali sam čula starije kako pričaju o tome da oni rade seks. Iako mi pojam nije bio potpuno jasan, valjda onako instiktivno, znala sam da je to nešto sramno, skriveno i samo za njih. Pričali su, ti stariji, sve šapućući kod nane u kujni, da su se seksali u dedinoj šumi. Ja sam se, krijući iza ( dobro ne baš iza, ali sa strane ) frižidera, jedva suzdržavala da ne priupitam nešto. Ono, o čemu se u kući šapuće, o tome se ne pita. Ubrzo su se ujak i ujna venčali, pa je tema seksa bila potpuno neinteresanta. Taman sam bila u fazi zaboravljana iste...

dan deveti

            Spavala sam 5 sati. Probudila sam se sa živim sećanjima na nepravde koje su mi učinjene tokom proteklih nekoliko godina. Uhvatila me je strašna mučnina zbog toga. Fiziološka mučnina. Osetila sam kao da mi se žuč penje kroz želudac, jednjak i kako se gomila na jeziku. Nisam paničila, popila sam malo vode, ali nisam probala da sperem gorčinu, nego da je odagnam. Shvatila sam da sam sama sebi prizvala ovu muku, verovatno kao izazov i priliku da sve ono što sam vežbala, oslobađanje, puštanje niz vodu, zaboravljanje, mogu nekako i da primenim. Na kraju dana, ostalo mi je pola litre vode. Izgubila sam 0.3 kg.

 

Na Klubačkoj strani četiri imućna domaćinstva – Radovići, Maljevići, Milićevići i Cvijovići, živeli su u slozi od kad pamte, u dobru i zlu jedni drugima priskakali u pomoć, radosti i tuge delili. Doduše, ponekad se sitno peckali, kad zavist prevlada i neka se više popije, ali i tad pazili da se mera ne prekorači i teška reč između komšija ne padne. Pred svaki vašar se u Aleksinoj avliji okupljali i sačekivali da zajedno krenu. Tu još jednom proveravali da li su sve što su naumili poneli i poslednja uputstva davali onima što ostaju da kuće čuvaju.

                 Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.

                 ON je kuksigameni, a ja sam ONA.

Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...

Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.

Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.

Iza sedam mora i sedam gora, sedam planina i sedam dolina, i onda skreneš levo kod Albukerkija, u jednom malom selu u Zemlji čuda živela je jedna Kraljica koja se, pored zemljoradnje, stočarstva, svinjogojstva i seoskim turizmom, uspešno bavila show biznisom. U svojoj dugoj i uspešnoj karijeri sve je uradila. Snimila je bezbroj hitova, filmove Oskarom nagrađene, napisala roman, ručno posejala 35 hektara pšenice, ali joj sve to nije bilo dovoljno. Trebalo joj je nešto novo, nešto IN, nešto što će sahraniti podivljalu konkurenciju, koja želi da je skine s trona i primeni francuski scenario.

I dok je tako jednog dana u sunčano popodne sedela na vernadi u svojoj omiljenoj Versace Home fotelji, ispijala Piña Coladu i čitala omiljene novine, koje su na naslovnoj strani donosile neverovatnu priču o Bizgovu iz sela Kačulice, strefila je po sred tintare savršeno dobra ideja. Stref je bio tako jak da se cela zatresla i prosula koktel po novom Chanel kućnom ogrtaču od čiste runske svile.

 

"Možda je Guča za pijance, a "Grand šou" smeće, ali je to najbolje što nudimo. Mislite li da na Kolarcu ima više muzike nego na "Grandu"? Kao jedan od objektivno boljih kompozitora tvrdim tako.

Reče Goran Bregović i ostade živ.

Mi jesmo ovde i sada ali je svaki trenutak i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sve u svemu, bućkuriš. Déjà vu, koji je većina bar jednom imala priliku da doživi, samo u deliću sekunde je prošlost koja se javlja, istovremeno je sadašnjost a onda opet odlazi u prošlost, ponekad i u budućnost. Ako ćemo da budemo brutalno iskreni, samo nam je smrt sigurna i neminovna budućnost. Da li ćemo posle smrti imati nekakvu budućnost, ko zna. Velike religije kažu : Da, kako ne! Najveća i najstarija monoteistička religija (da ne uzimamo u obzir monoteizam mudrog Ehnatona)

             

Forza Jeca! Taj jednostavan usklik podrske Jeleni Jankovic cesto se cuo veceras u toku finala Texas Tennis Open WTA turnira, koji se u petak vece odigrao ovde u Dalasu. To je vec poznat pristup nasih navijaca -- da se zbuni protivnik. Veceras je protivnica bila Roberta Vinci, Italijanka koja je u Teksas dosla sa bekhend slajsom kakvog ovi tereni predgradskog Hilton hotela verovatno nikad ranije nisu videli.

Reče davno jedan čovek ,koga neki zovu otac a neki očuh nacije ,da je Srbija uvek bila pobednik u ratu a gubitnik u miru.To je usađeno u psihologiju i političku psihologiju naroda , čak i do razmera da se isticalo, pa i ističe, kao usud srpski i zavera.To je postala politička krilatica svih “iole nacionalno svesnih elemenata”.Počev od najranije istorije, a posebno od Kosovskog boja sve se tumači kao pobede u ratovima i gubici u mirovima. Mitologizacija ide dalje do toga da Srbi nikada nisu vodili ni jedan nepreavedan rat, pa čak ni oni među bračom ili između oca

Mada opozicija povremeno pominje vanredne izbore kao svoj cilj i najavljuje neke skupove na kojima će ih tražiti sva je prilika da tih izbora neće biti. Izbora će u Srbiji biti kada im je redovan termin. Kraj 2011. - početak 2012. Sve to, naravno, pod uslovom da stranka vladajuće koalicije kojoj je omiljena aktivnost povlačenje iz koalicije ne odluči da je vreme za izbore.

.

 

gošće autorke: biljana pajić i arijana obradović

Istina je – irski ples je više sport nego ples! Uz svu fizičku spremnost i sate i sate treninga, tu su i takmičenja koja mnogo više podsećaju na sportska nadmetanja nego na ples kao umetnost. Nama se, kao plesačima, to dopada. Takmičarski duh je uvek dobro razvijati do izvesnih granica, a s obzirom na neophodne pripreme, tempo treninga i stečeno znanje nam daju dobru osnovu da taj naš sport kasnije razvijemo u umetnost na sceni pred publikom.