14. Februar. Nezgodan datum. Prosla je sezona velikih praznika, velikih zdranja i kupovanja, Prosla je i sezona potrosackog amoka da se zbog cena koje padaju u letu (20%, 50%, 75 %, 80% ,  “ ma, platicemo,samo nosite” %, pokupuje svi restlovi  od Bozica.

Nastalo je veliko smirivanje. Zima, mrak, rutina, ustaljene navike,stednja sve do Uskrsa.

Do Uskrsa! Stednja?! E pa nece moci.

Prvo su se pobunili  proizvodjaci cestitki.Ko ce da ceka do sledece Nove godine.Treba smisliti nesto da opet svi kupuju karte sa smisljenim porukama..Ali o cemu. Sta da se cestita..HMMM

Pre nego sto krenete da pucate po gradu, obratite se strucnom licu koje ce vam pomoci. Za pocetak krenete od 35 sekunde ovog klipa:

A do tada, mirno beri sljive majstore!

  ili penzioni sistem za nezainteresovane*

penzioni sistem je u kolapsu. ne samo u srbiji. projektovan je za neke druge odnose broja zaposlenih i penzionera. sada, kada su ti brojevi skoro izjednaceni jednostavno ne funkcionise. penzioneri primaju premalo, zaposleni daju premnogo. priveda se u gusi u davanjima, penzioneri iscrpljuju usled nedovoljnih primanja. kao resenje se nude 3 stuba (sto vise "oslonaca", sistem je stabilniji).

Prvo, da se sporazumemo oko terminologije…

Sudar podrazumeva, kolikotoliko, ravnopravne ucesnike. U protivnom, nije sudar nego gazenje…

Prva lekcija dosla je posle mesec dana rada, na prvom Zboru radnih ljudi kome je Milos prisustvovao.

Mudro Rukovodstvo je pred sezonu godisnjih odmora skupilo na gomilu sve pare koje su se zadesile na racunu firme i to isplatilo kao topli obrok, bez placanja poreza. Takve finansijske ujdurme su bile uobicajene i uglavnom su precutno tolerisane, ukoliko su Opstina i Firma duvale u istu tikvu.

Medjutim,

Godinama je obilazio svet, od Ognjene Zemlje do Laponije, od Islanda do Australije i Novog Zelanda, Filipina, Japana, Malezije do Meksika, onda je rešio da se upozna sa jugom Evrope. Nije patio od predrasuda ali, hteo to ili ne, po glavi su mu se vrzmali podaci o skoro neprekinutim vekovnim ratovima, svih protiv svakoga i bratoubilačkim! Iz Italije je ušao u Sloveniju, ljudi su bili ljubazno uzdržani, niko ga nije kao u Mongoliji pozvao u svoju jurtu ali su bili spremni da mu daju obaveštenja. Nisu pokazivali ni mrvu radoznalosti ni zapitanosti ko je on i zašto radi to što radi.

Vilin-vidarka je započela svoj život vračarinog šegrta radeći obične, teške kućne poslove.

Uskoro je počela da odlazi sa Gvildom u šiprage na ivici baruština i da tamo skuplja trave i razne bobice trnovitog žbunja. Sve vračarine poduke su bile škrte i kratke. A Frija se morala truditi da ne izda svoje pozamašno znanje iz te oblasti.

U povratku sa takvih izleta obilazile su klopke za divlje patke koje je Gvilda već godinama koristila. One su često bile prazne ili opljačkane, što je izazivalo opšte neraspoloženje i kišu vračarinih psovki. Močvara je, inače, bila puna vodenih ptica i Friji se srce cepalo što ne može da napravi lovački luk od leske i pobije gomilu debelih divljih gusaka i plavih polarnih patki svilenkastog perja. 

Kada bi se vratile vračarinoj kući pravi posao oko nabranog bilja tek je počinjao. Jedno je trebalo sušiti, drugo staviti u medovinu, treće u sirće od drvene kore, četvrto su stavljale u jako vilenjačko vino od kupine koga je baba imala u ogromnim količinama. Razno korenje moralo je biti očišćeno ili skuvano, a bobice sušene pa zdrobljene u prah u posebnom stupama ili pretvorene u gust pekmez koji se danima kuvao.

Nisam verovala: da ne treba dirati tuge koje žele da tuguju.

Pa je moja postala veća. I ućutala.

__________________________________

Autor: Rodoljub Šabić

„Šabić je valjda pravnik. Kao takav trebao bi da zna da se „Uputstvo o izradi i objavljivanju Informatora o radu državnog organa" ne odnosi na fakultete, pogotovo na privatne koji nisu državni organi. A da informatori treba da postoje, sigurno treba".
Ovaj komentar koji je na veb sajtu B92 povodom vesti o jučerašnjoj akciji Poverenika za informacije, ostavio građanin koji se potpisao kao „Upućeni".
Da odmah kažem, ne zameram „Upućenom" ništa. Njegov komentar, sa stanovišta kod nas omiljenog „zdravo-razumskog" metoda u pristupanju problemima, je „logičan".

.

  Priznajrem. „NATO deca ćveća“ kako nas je nazvao Đorđe Vukadinović me slatko nasmejalo. Bez obzira što je u isti koš strpao i one koji su uvek i generlalno protiv svakog ratnog sukoba i nas koji smatramo da su vojne humanitanre i druge intervecije nekad nužne i opravdane. U pravu je u jednom-bili smo ujedinjeni u stavu da je izbijanje sukoba na Balkanu, krvavi raspad bivše Jugoslavije bio induciran i nepotreban. Da je postojalo političke volje mogao se preduprediti. Bili smo protiv

Noćas sam sanjao čudan san. Kao neki oktobarski sumrak i ja krećem iz bloka 70 busom 68 ka Karaburmi, ustvari do Zelenog Venca pa onda kao hvatam 16-icu. Krajnja destinacija stanica kod bioskopa Slavica. U snu jos nije izgradjen onaj deo gde su sada zgrade i kineske radnje, nego je još uvek ona pešcara koju treba preći kada se ide ka tramvajskim šinama. I onda vidim da sam zaboravio nešto na pola puta i treba da se vratim. Zalećem se i kao da lebdim iznad zemlje vraćam se nazad velikom brzinom u pravcu solitera u Jurija Gagarina 114. Tamo kao ima nekakva velika mreža (kod one telefonske

ili pozadine nema ili je ima
ako je ima ona je ili sakrivena ili otkrivena
ako mi ne znamo za nju ili je nema ili je pak ima ali oni koji je žele sakriti su u stanju da to urade
ako je tačno da pozadine ima ali je ona sakrivena od nas onda ne smemo odustati od toga da insistiramo na tome da je otkrijemo

ako nam je stalo
.........................................................................

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Priznajem, kasnim sa blogom. Priznajem ne citam, svakako ne redovno, dnevne novine Press. Priznajem, mislio sam da su oni potpuno DSS glasilo. Priznajem, bio sam ubedjen da ce ostati dosledni tome cak i ako neka druga stranka bude blizu vlasti, verovao sam da ce u tome prednjaciti zamenik glavnog urednika tih novina.

Dragan J. Vučićević, jelte.

Sad, nema mi druge nego

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa