Poučeni, a i ohrabreni iskustvima sa prethodne ankete, nas nekoliko kolege @a_jovicic i @little_radojica skuvali smo malo bolju, koja obećava da će biti korisnija, informativnija i da će bolje popuniti prazninu koju profesionalne ankete ostavljaju, a to je činjenica da amateri (a gledajući ovu dvojicu rekao bih nadareni) sa potpunim odsustvom bilo kakvog interesa osim radoznalosti mogu da poklone javnosti.

... koga mrzi da čita može odmah na glasanje odavde!

Ne vi, dragi blogeri:)

Obraćam se ovim prostačkim rečima Vodovodu i kanalizaciji jer me maltretiraju ceo život i više nemam strpljenja. Jeste da na ulasku u moje prigradsko naselje stoji tabla sa precrtanim Beograd, ali ja ipak ne živim u Sahari nego u gradu na dve reke.

Čitam vest da se srpski ambassador vraća u Francusku, jer su se stvari promenile. Jasno je da je u pitanju još jedan pokušaj srpske politike da se jebe a da nam ne uđe – pošto s jedne strane moramo da izbesnimo kad puste Haradinaja (ili tako nekog), ali nam ne odgovara da stvarno pogoršamo odnose sa državom poput Francuske, 

Koleginice i kolege, imamo iznenađenje!
Naš blogokolega Nikvet objavio je knjigu, i to, ako ćete mi verovati jaaako zanimljivu. 

To se (uvek) dešava negde drugde. Ili nekom drugom. Svejedno. Zbog čega ja da se mešam – čim ga toliko mrze mora da je (nešto) kriv. Ako nije kriv nema razloga da se brine. Mislim, vidim ja da ženu/čoveka konstantno maltretiraju bez ikakvog razloga... ali šta sad ja tu mogu: a) imam decu, b) blizu sam penzije, c) ne bih da sebi komplikujem život, d) šta sad ima ja tu da se mešam – mislim toliko nas ovde ima: zašto ne reaguju drugi!?

Navedeni sindom poslušnih crva, i još ponešto, učinili su da naša zemlja postane jedan od svetskih rekordera po učestalosti pojave koja se identifikuje (u našem javnom životu sve prisutnijim) terminom mobbinga! Ili, jednostavnije rečeno, krivičnim delom zlostavljanja, šikaniranja, napastvovanja, pretnji ili (bilo fizičkih ili psihičkih) maltretiranja na radnom mestu.

- prilog za razgovor o nama - 

Kad se (i ako se) uopšte razgovara o SFRJ, teme tog razgovora su mahom sledeće tri:

1. raspad (tragičan i strašan) i teorije zavera vezane za raspad

2. nostalgija vezana za ljude, prostore, pejzaže, muziku  koje je neko voleo i poznavao u toj državi

ili (najopštije) 

3. utisci o tome kako se "tada

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.

Najave i akti nasilja, zbog kojih je zabranjeno održavanje Povorke ponosa u centru glavnog grada Srbije, zbog kojih je više ljudi prebijeno, zbog kojih je Bris Taton tragično preminuo, zbog kojih građani više ne mogu bezbedno da se kreću ullicama gradova, jasno govore o snažnoj potrebi da se napravi širok front u borbi protiv nasilja. Prvi korak je da građani uzmu natrag ulice svojih gradova od grupa i pojedinaca koji seju mržnju, zastrašivanje i smrt. Sledeći korak će biti da institucije pokrenu i uspešno sprovedu postupke protiv pojedinaca, grupa i organizacija koji najavljuju i vrše nasilje.

(UPDATE 1: Saopstenje Koalicije mladih protiv nasilja povodom najave pripadnika organizacije "1389" da planiraju da se pojave na skupu.)

Da pokusamo da zamislimo da je neka poznata javna licnost iz Srbije, recimo novinar, napise nesto ovako o Sarajevu: 

A grad je sređen i dotjeran, ne može se reći. Al čim malo čačneš, obratiš pažnju na ljude koji sjede na klupama pored Miljacke shvatiš da je spolja gladac a unutra teški jadac. Ljudi čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika jedu nešto na tim klupama.................U takvom gradu, u kojem žive samo jedni, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji........

Stojković Vojislav

Ako izuzmemo praroditeljski greh, svi smo jenom bili nevini. Kada, gde i kako smo je izgubili?

Ukoliko postiji Tibetantska knjiga mrtvih i Kišova Enciklopedija mrtvih, možda negde postiji i Knjiga nevinosti. U tu knjigu, ako postoji, bilia bi upisana zlatnim ili crnim slovima i naša nevinost, i način kako smo je izgubili. Ukoliko, pak, ta knjiga ne postoji, u Istanbulu od nedavno postiji Muzej nevinosti.

Njegov osnivač i prvi kustos je nobelovac Orhan Pamuk.

Upravo

Tog avgustovskog popodneva godine 256 pre nove ere, u Atina je bila nesnosna vrucina. Da je tada postojao Kamenko Katic, a nije, on bi sigurno proglasio Atinu najtoplijim gradom u Evropi. Stanovnici luksuznog, novosagradjenog atinskog naselja Akropolj su mahom sedeli u debelom hladu svojih vila ili su pak bili na privatnim plazama, krijuci se od vreline koji bi topila asfalt da je bio izmisljen, a nije. Da je postojao Kamenko Katic, a nije, on bi savetovao starije Akropoljce i ljude sa srcanim problemima da ne izlaze na sunce bez preke potrebe. Mudri Akropoljci su uvek bili ispred svog vremena i kao da su culi na TV nisu puno izlazili iz hladova lenjih rezidencija. Ulice Akropolja su bile tuhe. Tihe i puste. Skoro puste... Dva mlada policajca, Galis i Janakis, lenjim koracima su obilazili sektor 1. Njih dvojica su bili poprilicno nadrndani jer su morali da budu u uniformi u da patroliraju vrelom Akropoljkom kaldrmom umesto da uzivaju na plazi. Obojica su iz obliznjeg Termofila dobili prekomandu u policijsku stanicu Akropolj. Nema vise lezernog setnje u kratkoj policijskoj togi na dugoj plazi Termofilskog tesnaca. Nema vise nacara za sunce i mleka za suncanje. U prestonici je zelezna disciplina i mora da se nosi se nosi prestonicka uniforma. Nosili su dugu togu, cizme, stit, mac a i slem sto je prilicno nezgodno na ovoj vrucini koja bi topila asfalt da je izmisljen, a nije. Za pendrek nisam siguran ali tu je bio mac.

Većinu stvari u međunarodnim odnosima nije lako predvideti, ali postoje trendovi čiji se ishod već danas može prepoznati. Sa sigurnošću tako možemo tvrditi da će Turska u neposrednoj budućnost vanredno jačati i da će njen uticaj na Balkanu biti sve vidljiviji, već od 2015. godine.

Iz postovanja prema ovom mestu koje smo svi zajedno pravili, ne oglasavam se u predizbornoj kampanji. Necu da zloupotrebljavam blog, na kojem sam uvek javno i glasno govorila svoja politicka razmisljanja, time sto bih ga pretvorila u sredstvo izborne borbe. Zato cutim. Ipak, o jednom ne mogu da cutim: izbori su dakle i lokalni i parlamentarni i ticu se svih nasih gradjana. Osim onih koji nisu Srbi.