Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Izgore sve. Leži vrućinčina vrelim trbuhom nad zemljom i žegom pali sve pod sobom. Gradski svet već umorno duvka i prehlađuje se pod klimama, ali strašna suša ga još uvek ne pogađa onoliko kao one, koji uprkos svim dostignućima tehnike i tehnologije, još uvek grebu zemlju i žive od nje i neba. A, nebo izbledelo kao stara, nekada plava posteljina, topi se i ono izmučeno vrelinom. Tu i tamo se pokaže neki vateni oblačak koji snage nema ni za vode u jednu čašu da istisne.

Voleo bih da imam fotelju u koju mogu da se zavalim

i pijem cele noći

 10 do 13% svetske populacije ima poremecaj ličnosti, a procenat onih koji znaju o čemu se ovde radi u generalnoj populaciji je skoro jednak nuli.  Mnogo lakše je nekog opisati kao „ludog", „histeričnog", „pretvara se", „labilan je", „čudak", itd.  Ovakve osobe funkcionišu u društvu često dobro, pa mala, nekad i veća pomalo čudna odstupanja prokomentarišemo „takve je prirode", ne sumnjajući u dubinu i isprepletanost

...

Dakle... PPV Aleksandar Vučić krenuo je Putinovim stopama. Jeste da ne jaše konja go do pasa, ne ide na pecanje sibirske štuke i ne leti MIG-om, ali ide tamo gde mu mesto nije. U zavejanu vojvođansku divljinu. Em što treba da paze na one ljude, em što moraju da čuvaju i njega da ostane neogreban. Apropo toga, neko je napisao na tviteru - " Odlika istinskog lidera je da usmerava, podrzava druge i daje sansu drugim da zablistaju."

Pozabaviću se, zato, udžbenicima za posmatranje ptica, tj. ilustrovanim priručnicima za prepoznavanje vrsta, odnosno tzv. 'ključevima'. Jedan ključ je već preveden na srpski (Heinzel, Fitter & Parslow), a njegovo izdavanje zastalo kod para, ili nedostatka istih, evo ovaj…

Što kaže Albicila - nema više B92. Bilo je lepo dok je trajalo. Šta je nama činiti? Pitanje koliko će portal, pa i ovo mesto da opstane, a i ako ostane ja da doprinosim još jednom Pinku - neću. Pa se mislim ili da se izljubimo ili da smislimo rezervni položaj.

Vučko, Pleskonjić i ja smo jedno načeli priču na tu temu, mislim da je vreme da podrgrejemo, ima  nekih ideja,  predloga?

Avgust 1888. godine. Bilo je sveže pred zoru te nedelje u Manhajmu. Berta se iskrala iz bračne postelje, pokupila sinove Eugena (15) i Riharda (13) i uz njihovu pomoć, tiho izgurala vozilo iz garaže. Nije ga uključila sve dok se nije našla izvan zvučnog dometa sopstvene kuće.

U kratkoj poruci koju je ostavila za sobom, objasnila je da je krenula kod majke koja živi u Forchajmu, udaljenomm 118 kilometara.

Znala je da će, kada pročita

To je najmoćnija politička snaga na svetu i ignorisanje iste će imati cenu.

Neki od vas mogu reći da je to tržište obveznica. Drugi mogu imenovati preporod religije ili unapređenje demokratije ili ljudskih prava. Da li je to možda digitalna tehnologija koju simboliše internet i sve što uz to ide? Možda mislite da je to nuklearno oružje i reznovrsni efekti koje je ono imalo na način na koji države misle o seigurnosti i upotrebi sile.

Sve su to vredni kandidati (nema sumnje da će čitaoci imati sopstvene favorite), ali po mom ličnom izboru Najača Sila na Svetu bi bila nacionalizam. Verovanje da se čovečanstvo sastoji iz mnogo različitih kultura -- i.e. grupa koje dele zajednički jezik, simbole i naraciju o sopstvenoj prošlosti (redovno samozadovoljavajuću i punu mitova) -- te da te grupe treba da imaju svoje države je nadmoćno moćna snaga u svetu tokom protekla dva stoleća.

Ne znam za druge gradove, ali nesto primecujem poslednjih godina u Beogradu, vise nego ikad pre. Automobili, guzve, ljudi, nervoza u vazduhu i vrlo retko da sretnem osobe  koje znam makar iz vidjenja na ulici. Sta se ovo desava? Gde su poznata lica, ko su ovi ljudi koje ne poznajem?

Beograd pocinje da mi lici na londonski tjub (metro). Ljudi okrenuti sami sebi i svom mikro svetu. Razlika je sto tamo vecinom  cute a ovi ljudi su glasni, nametljivi, nepoznati…strani  neki svet u sred sopstvenog dvorista. Kad sam poslednji put sela sa nekim negde pa ugledala poznato lice? Desava se…ali

„Ovaj poslanik je došao na sednicu da bi svojim romskim, ciganskim mentalitetom ugrozio njen rad, on nije došao da brani Kosovo, već da provocira članove Odbora”

 Marko Jakšić, poslanik DSS

 Ne znam šta će reći Božidar Đelić, pretpostavljam nešto tipa "pitanje stila." Predpostavljam da će i Dule Nedeljković  imati nešto tipa urbani sleng ugrožavaju žene iz NVO sektora. Za one koji ne znaju šta znači širenje negativnih etničkih i drugih stereotipa o drugima i različitima, pa neka se malo raspitaju. Internet je divna stvar.

Do pre dan ili dva ovde je identifikacija bila "Radio B92".

Voda ušla u server? Ne. Evo jednog interesantnog tvita:

Nema saoipštenja, nema nove programske šeme. Upokojenje u tišini informativnog radija u etru Srbije, u procesu u kome je u toku i eutanazija lokalnih medija.

Profit ždere sadržaj.

Od Velikog brata na ovamo ništa više nije isto.

Moj najjači

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.