Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

Slažem se s Koštunicom, a tek sa Tadićem, da je srpski plivač američkog državljanstva izložen nepravednim i ničim zasluženim sankcijama u Holandiji. Ne čudi od zemlje „lala“ kada zarad njenih takodje nepravednih sankcija Srbija nije u januaru mogla da potpiše Sporazum o stabilizaciji i predruživanju sa EU. Tada nijesu imali razumijevanja

Gost autor, hučikučimen, a.k.a. Gvozden

Najpre dva važna srpska političara, koji se ne mogu svrstati u nekritičke rusofile, i njihova viđenja Rusije iz

... što nam ne može biti više blisko nego što jeste - loš opis reči „kvalija", načina na koji neopipljive stvari postoje za nas, ali ne na nivou kolektivne svesti nego pojedinačne. Recimo bol, crveno, sreća, grčka kriza.

Dobro, grčka kriza možda ne bi trebala tu da se smesti, ali mi, u gramzivosti za brzim kvalitetom nebitne dubine, lakše „operišemo" ako je tu stavimo.

Ima dosta blogova i ja se guram među društvo kraćim prilogom pošto tamo, na tim drugim blogovima, mogu samo da preletim preko komentara pošto nemam dovoljno vremena za pažljivije čitanje:

  • Grafikoni i tabele su ušli u populano blogovanje! Ispravno, i pozdravljam! Nije grčka kriza nešto preterano specifična. Evo TABEL'CE!

Kolibice, barakice...

Dan nakon bespravnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici,

- ovo je post na engleskom jeziku, skoro ceo....mada.... :)))) -

See?

Text on the image?

Is it plane english, or what?

The idea for this post came directly from Peter`s laws, nice and funny little list that can be found around on the internet.

And it is easier to find comrade Peter (and a lot of other stuff) than to check if  there are any new posts written by our comrades bloggers from FM b92.

Peter`s laws kažu:
1. If anything can go wrong. Fix it! (To hell with Murphy!)
2. When given a choice - take both!
3. Multiple projects lead to multiple successes.
4. Start at the top then work your way up.
5. Do it by the book…but be the author!
6. When forced to compromise, ask for more.
7. If you can’t beat them, join them, then beat them.

Volite li da pijete čaj?

Nemojte se prebrzo nasmejati i reći kako postavljam glupo pitanje.

Nije moja namera da popularišem pijenje čaja (definitivno, ima boljih stvari od čaja - za pijenje, he, he, he), već da ukažem da sam se nedavno prilično oduševio čitajući jednu knjigu na temu - čaja. Knjiga ima prost naziv, prost da prostiji ne može biti: "KNJIGA O ČAJU", a autor je Japanac Kakuzo Okakura.

Kako sam u poslednje vreme, pišući o istočnjačkim religijama, umnogome u «japanskom fazonu», ne mogu a da kratko ne ispričam ovo moje vidjenje «Knjige

Za vakata austro-ugarskog u Tuzlu je poslat proglas kojim se zabranjuje držanje koza i naređuje da se sve koze pobiju, jer se smatralo da uništavaju šume. U Mosniku, jednom od tuzlanskih naselja, jedan Tuzlak se usprotivio propisima i sačuvao jednu kozu. Neki stranac koji je u to doba posjetio Tuzlu i vidio kako ljudi tajno čuvaju, hrane i muzu jednu kozu izmisli i danas poznati stih: „Cijela Tuzla jednu kozu muzla".

Čerčil je davno rekao da se najviše  laže u ljubavi, u lovu i u predizbornoj kampanji.

E vala iako je od Čerčila tačno  je, a ovi naši to ne samo da potvrdiše no i ”prećeraše” preko svake mere i dokazaše da predizborna obećanja i ne služe da bi se ispunila već da bi oni koji ih daju došli na vlast.Kao što neko reče, u predizbornoj kampanji i „žaru političke borbe“ može da se kaže mnogo šta , a kod nas i baš svašta.U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Da su komunisti lagali i držali narod toliko godina u iluziji da dobro živi i to vešto prikrivali tamo nekim ideologijama , to je opštepoznata stvar i ne treba je dokazivati , a pogotovo ne inače nedokazanim.

Bilo kako bilo, komunisti su bili malji deca  u odnosu na njihove  naslednike koji su brate pošteniji i transparentniji u raskošnim obećanjima, ne krijući da je to  u demokratskoj političkoj areni normalno.

S obzirom na rezultate, ispada da u  proteklih 20-ak godina narod nisu prevarili samo oni koji  mu ništa nisu ni obećavali.Ili , što neko reče, nije ga prevario samo onaj ko je žurio na voz.

Čudan je narod - što je više puta prevaren, umesto obazriviji bivao je sve lakoverniji. Što ga više jedni prevare on je skloniji da nasedne na još veću prevaru drugih.

Dođe mu nekako kao da su svi ubacivali u one ćorave kutije,  jer posle izbora predizborna obećanja su ostajala samo priče za naivne. A podsećanja radi:

 “Politika”  je u nedeljnom broju dala pregled najvećih predizbornih obećanja od 1989. do 2011.  Godine, iz čega je vidljivo da politička laganja nemaju ni mere ni ukusa ali i da što su ga više lagali narod je bio sve lakoverniji i živeo sve gore, pa tako čeka i naredne izbore.

Dakle,

Otvoreno, mada pomalo blogovski virtuelno,  pismo Nenadu Čanku

Nenade,

pišem ti, evo, računajući, nekako, da imam prava na to.

To pravo mi, pre svega ostalog, daju sećanja. A knjiga mojih sećanja, u kojima ima i tebe, prilična je.

I, vidiš, Nenade, u ime tih sećanja...na antiratne proteste iz ranih devedesetih (sećaš se, kako nas je malo bilo pred Većem, a još manje pred komandom garnizona?), Somborsku gradsku kuću (jel' se beše zvao  Odred "šoškoćanin", onih koji su sa oružjem na gotovs i neverovatnom drekom stajali

Često se, blogujući, asocijalizovan iz realnog života ─ blaža varijanta  socijalizovan u virtuelnu sferu ─ zapitam kako li nas samo trpe oni koji žive sa nama i koji nas, uprkos Blogu, još uvek nesebično vole... Ili je, možda, blogovanje ono naše neotuđivo i nepisanim zakonima zagarantovano “osnovno ljudsko pravo“. Kao, na primer: pravo na seks, pravo na držanje životinja, pravo da prelazimo ulicu ili pravo na pijenje vode? Sve to ni u jednom zakonu ne piše, a postoji... [1] Ipak, sumnjam da je ovo nešto mnogo gore i opsesivnije od svega navedenog. Recimo: pravo na gubljenje vremena. Dobro, znam da preterujem, ne verujem ni ja u sve što je napisano, ali, šta ćete, ovo jedan takav (objektivan?!) tekst.