(Do sada sam uvek objavljivala samo (pre)dugačke blogove dok sam na moj FB profil kačila kratke priče ili crtice o epizodama koje su mi se upravo desile a ja ih zabeležila čim sam se dokopala interneta. Izgleda da je to lakše i zanimljivije za čitanje (trebalo mi je tri godine da to shvatim) pa hajde da probam s tom praksom i ovde. Znači, između regularnih blogova, kad god stignem, postavljaću ove kratke zapise.)

 (Ovaj sam tekst sačinio, ima tome desetak i više dana, ali me je sticaj meteoroloških okolnosti sprečio da ga objavim u dnevnoj štampi kako sam planirao. Ipak, evo ga stavljam na blog, čisto da se ne baci.)

Odmah da kažem, potpuno se slažem s Perom Lukovićem: ne verujem u objektivno novinarstvo. U objektivno informisanje da, ali samo donekle, U smislu, kad se desio zemljotres, gde, koliko Rihtera i slično...već kod tumačenja posledica, iz sektora objektivnog zagazili bi u subjektivno, a kamoli kad su u pitanju novinarski tekstovi analitičkog

или

Од бараке до Барака

Не рекох ли ја  једном колеги да ће, некад,  неки мој друг  да буде оно што је тада био његов?

Недеља, тачно половина периода између два изборна круга мајских председничких избора ове године. Кренуо у продавницу. Треба да пређем малу бочну уличицу. Бацим поглед ка обданишту и видим гужву испред једне од последњих барака Старе радничке колоније.

Onda smo bili zajedno, svi nekako shire rasporedjeni a vishe ushushkani, makar iluzijom.

A Beograd je bio svet, a i vishe od toga za nas, jer smo u taj spoljashnji lagodno i slobodni mogli da odlazimo, mi studenti, tada zakorachili u svoj pravi zivot u kome nas tek sve cheka.

Po ceo dan zajedno na predavanjima i vezbama, a na pauzama skupljamo dzeparac da  kupimo ruchak, kafu i cigarete. Zlatni trougao za one sa studentskog trga- Komunalac, Brankovina i Smederevo u kojima se delilo 20 cevapa na petnaestoro, pa se trazilo uveg dodatak u hlebu, a za one sa akademije-

Ili zaključak u pokušaju.

Lako je biti pametan kad si neutralni posmatarač.

Samo ja nisam pametna ko je tu (sve) lud.

***********

Normalno je da je stočni fond u Srbiji devastiran kada su sva goveda u medijskim kućama - napisa moj drug Brka onomad na twitter-u nekim sasvim drugim povodom. Ali ovde se sasvim uklapa.Već sam pisala o jednom maniru naših medija da o veoma ozbiljnim krivičnim delima, kao što su zlostavljanje dece ili silovanje pišu na nedopustivo nonšalantan, uvredljiv, neogovoran i, na kraju krajeva, glup način.

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

      Aktivistkinje i učesnice kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ verbalno su napadnute i izbačene iz Narodnog pozorišta u Nišu 2. Decembra 2009. godine.

      U pozorišnom klubu “Trema” niškog Narodnog pozorišta u organizaciji SOS telefona “OSVIT” od 20h, prema prethodnom dogovoru sa Upravom pozorišta, emitovani su kratki dokumentarni filmovi  (Aktivistički filmovi “Ne mogu da odem zato što… i “Mreža žene protiv nasilja”). Teme filmova bile su feministički aktivizam u Srbiji i nasilje

Na nagovor Predragog B menjam tekst ovog bloga.

Zelim da ovo bude konstruktivan predlog kako pristupiti resavanju nekih problema. Za one koji me ne poznaju i lakseg razumevanja motiva u koje javnost cesto sumnja zelim prvo da vam kazem da ja imam sina sa Cri du chat sindromom.

Čitaoca nikada ne treba suočiti sa sopstvenom glupošću, razljućeno je govorio osnivač kompleksne psihologije i rodonačelnik kolektivnog nesvesnog,  Karl Jung  čitajući Džojsa. “Uliks”  je to, međutim, postigao, grmi dalje Karl Gustav. Da, osećao sam se glupo i ljutito. Knjiga uopšte nije htela da mi izađe u susret, ništa nije činilo ni najmanji pokušaj da se preporuči , a to prouzrokuje osećanje razdraženosti i niže vrednosti kod čitaoca.  Da, zaista, ima knjiga  koje kao da i nisu pisane za čitaoce, već za književne teoretičare i kritičare.* Ne znam da li je Jung  čitao  Muzilovog “Čoveka bez osobina”.  Ja jesam.  Bolje reći pokušao sam još 2006. g. kada je Muzilovo epohalno delo prevedeno na srpski jezik  … i još uvek pokušavam.

U Srbiji, kao i na ostalim ex-YU prostorima, skoro da nema coveka u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim ili ranim cetrdesetim koji nije cuo za Dilana Doga, istrazivaca natprirodnih pojava, junaka jednog od najboljih stripova koji se pojavio na nasim kioscima kasnih osamdesetih - Dylan Dog.

Posle raznoraznih prilicno klinackih stripova u kojima su se pretezno pojavljivali kaubojci i indijanci i u kojima su radnje bile prilicno jednostavne a samim tim predvidljive i dosadne, pojavio se strip koji je uz Martija Misteriju i pre njega Mister Noa konacno uneo toliko potreban kvaliet i intrigantnost zbog kojih je imalo smisla ako ne postati kolekcionar ono bar pratiti i skupljati stripove. Jer kod nas su pre toga stripovi ipak bili samo jeftina zabava do koje se dolazilo po kisocima. Dok su sa druge strane na tzv. Zapadu stripovi i graficke novele mnogo ozbiljniji hobi - pravo kolekcionarstvo.

Na Filipovom blogu smo se kratko dotakli pitanja da li su rezultati Aleksandra Karađorđevića, kralja SHS i Kraljevine Jugoslavije, u potpunosti i objektivno ocenjeni u srpskom društvu. Čini se da njega ne vole ni nacionalisti, jer se cela ta priča sa ujedinjenim južnim Slovenima nije baš najbolje završila, pogotovo iz srpskog ugla gledano. A ne vole ga ni ovi drugi, najčešće pod uticajem narativa o velikosrpskoj hegemoniji.

Na vest da cu imati priliku dva puta nedeljno predavati    jedan predmet na ovdašnjem koledžu, moj prijatelj i neistomišljenik mi je rekao:

/Sad ceš ti Dali, ko i vecina profesora, da nam "truješ" student liberalnim  bajkama.

/Da, ima da drastično povecam broj glasača Burnie Sandersa za deset duša , odgovorih.

/Ukoliko naravno uspem da u sopstvene ideje ubedim onu drugu, konzervativnu polovinu učione.

Istini za volju, Trump glasači u mojoj učioni mogli su se izbrojati na prste desne ruke. Sumnjam da je posle održanog semestra iko od njih promenio

Letu štuke, letu avijoni,

Da poruše ciganski domovi....

Svaki dan se tramvajem vozim iz Blokova u Šest kaplara ili u grad i prolazim pored sklepanog, improvizovanog u zavisnosti od mašte i materijala koji može da se sakupi na đubrištima, cigansko/romskog naselja tik do Miškovićevog Belvilla. I juče mi u glavi zazvoni gore navedena strofa. Nisam siguran ali mi se čini da je to svojevremeno spevao Brana Crnčević za onaj trio koji je između ostalog pevao o Otu i Motu:

Propelerac brunda. Ima malo više od dvadeset sedišta, lokalci se rasporedili sa nekim paketiċma.  Pod limeni, pokriven delimično linoleumom, koliko se seċam.  Stjuardesa deli vodu i OnajSok od pomorandže koji ima ukus konzervansa.

Ispod svetluca more, kao srebrne škrge, posuto golim žuċkastim ostrvljem.

To su Kikladi.

VANredni izbori

Pre svega zato što neće ili ne želi