Prošle godine beše Severina i "jedna jako uspešna godina" a sad me banalos' sterilnih rasprava na "ljevici, desnici, centralnom" (komitetu) al to ne spada u citat, učinila praznom i nemam onih slika što sam ih imala na Kosovu da vidim (pardom na Kosmetu i Metohiji) tako da mislim da je uzbudljivije bilo čekati sama Novu uz gromoglasne detonacije svakojakih eksplozivnih naprava te rafala kalašnjikovskih - nego ić' na beogradske žurove. No, nek se to upiše pod još ne zalečeni PTSP ili kako ga već zovu stručnjaci. 

Evo kako je stvar išla. Sin na Iku Floridu, izvesni Saša

Zlatni dani rivijere

Rat je već odavno bio završen kada je u hotelu „Palasio Estoril" otkrivena čitava mreža kablova. To je bilo prilikom velikog renoviranja; tokom radova na enterijeru ispod tepiha, iza zavesa i tapeta pronađeni su i demontirani kilometri žice, navodno, više nego dovoljno da se opaše planeta Zemlja. Nije se znalo ni ko ih je postavio, ni kada, ali se govorkalo se da je reč o zaostalim prislušnim uređajima.

Ne znam ni šta bih dodao. Mene je, lično, sramota kada se sretnem sa ovako nečim. I svaki put se iznova tako osećam - baš lično, i samo u svoje ime, ne petljam se u tuđa posla i tuđe glave.

Mržnja, zavist, ogorčenost... odabrati život u tome, uživati u zlu ... i ništa, baš ništa, ne raditi na sebi.

Ох, шта све стане у џем од кајсија! Лета и шуме, воћњак и песма, теткина кућа, кишница, лонче, свет један цео, иза језера, где, на њеним уснама само, другачије се зовем, сточић уз прозор, и љубав њена, слатка, лепљива, као џем преко кришака

velika je nepoznanica FWB( freiends with benefits),
ili nije. ali klizavo jeste.

Preti nam bankrot. Stojimo ispred finansijskog ambisa. Za taj ambis je pre svega kriv MMF, zatim guverner NBS, a, sada je jasno, i Fiskalni savet. Sreća naša tu je pobednik nedavnih izbora u Srbiji da nas spase od ovih propagatora propalog modela liberalnog kapitalizma, novog kolonijalizma, i uništavanja našeg nejakog naroda, njegove dece, omladine, radnih ljudi i građana, poštene inteligencije, a bogami i penzionera.

      Danas smo vodili decu na Kališ. I ona nam održala lekciju o političkoj korektnosti, inkluziji i prijateljstvu. A mislim da su čuli samo za poslednju reč.
      Aleksa je dečak sa autizmom, kad smo zajedno verbalno komunicira samo sa mamom (pojedinačne reči, eventualno prosta rečenica) i često naglas izgovara reči na engleskom. Reaguje samo na njen glas i neverovatno je poslušan. Kada mu Nataša kaže da stane, on se ukopa u mestu. Obožava da

     Jao, jel vam je poznat osećaj, vi se nešto kao pseudo probudite, sledi ritual rastezanja, čekiranja svakog ćoška po sobi, striktno blejanje u vašu OMILJENU tačku (ah, svaki dan je tu da vam poželi telepatski ‘bro jutro). Onda sledi eventualno češ, češ i trljanje šaka o facu, jaoooo treba ustati. Dva ogromna uveta me fiksirano posmatraju i podsećaju na onu opersku kuću u Sijetlu. I samo se čuje odjednom 

      -         MmmmiiiiiiiumGPHVH grumpf!      

      To Maiše meni objašnjava kako ja treba da dignem

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.

afrički divlji pas

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

slika 1. Naš deo (spolja)

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.