Umesto da bude maltene udarna vest, današnji dolazak proleća je skoro nepomenut. Sinoć i jutros sam čak pomislio – Pa, može biti da sam se nešto prekombinovao oko datuma. Jer, vidim, nigde ni glasa o tome. Možda negde i jeste pomenuto, ali u potpuno zanemarljivoj meri, čim se nije dalo opaziti. Onda me zatečena činjenica navela na drugu vrstu razmišljanja. Govori li to o ovdašnjem odnosu prema životu? 

 

Taman smo lepo dali i drugi gol, trenutak da se krene je bio idealan.  Tup! Tup. 2-2 Pa dobro, šta se sad može, ja sam se bojala da će biti i gore. Jes' glupo primljen gol do zla boga, mislim svi trče na loptu, alo ljudi ima još igrača tu.. Nego da krenemo.

Pa-pa! U tom momentu podmladak koji se mirno igrao u stolici kreće da ustaje i da se preskače. Gde ste vi pošli? Bili ste na poslu, išli smo u šetnju..  Dva ogromna, začuđena oka. Mali mambo-džambo izmišljotina, smoki, idemo na krevet da skačemo i dok se podmladak igra sa babom mi se iskradamo napolje (iako svi pametni site-ovi za vaspitavnje, oblikovanje& dizajniranje idealne dece kažu drugačije) ... u noć.

Kada je nakon uplovljavanja funky sedamdesetih u punky osamdesete, moja tetka na tavanu naše kuće u Novom Sadu ostavila neku odeću i obuću i otišla u Švajcarsku, ni slutila nisam da će mi jedna od većih životnih grešaka, osim upisivanja u matematičku gimnaziju, biti bacanje tih prnja u đubre. Platforme, sandale, čizmice, papuče sa pufnicama i mini-suknje od parčića kože sa

Gospodinu Ivanu Tasovcu sam se divio kao pijanisti u doba „Lepše je sa kulturom" ministarke Nade Perišić Popović, saosećao sa njim kao direktorom Beogradske filharmonije u doba mandata petoro narednih ministara i beskrajno sam tužan sto se pretvorio u neobaveštenog birokratu u sopstvenom mandatu....

 

"Life isn't divided into genres. It's a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel."

Kad se u januaru ove godine našao među demonstrantima na Occupy London protestima, Alan Mur se vjerovatno osjećao kao Volt Dizni u posjeti Diznilendu. Naime, svuda naokolo su se nalazili ljudi s maskom glavnog junaka njegovog čuvenog stripa V kao Vendeta (iz 1980.).

   Moju prvu bebu sam nosila u stomaku  josh dok sam bila student. Dodushe, vec sam jednom diplomirala, pa me je u tom smislu cela familija maltretirala, kako ne moram sad u tom dramatichnom perijodu da dokazujem svoju naklonost uchenju, ambiciju, da izvodim besne gliste i takonekiceopaket "podrshke".

Nisam se ja loshe drzala, vishe shto nisam imala previshe pojma o stanju u kojem sam, a i pored

... oči bile veće - Dva ženska boksera neuparene kategorije na temu nameštanja da bi nam selfiji što bolje uspeli.

Evolucija pamti!

Dobro, ne pamti baš evolucija, naravno, ona je proces, ali pomaže, i uglavnom neumorno, iako ume i da se umori, da što bolji primerci idu dalje u svetlu budućnost. Možemo da posmatramo evoluciju i kao kompozitora, dirigenta, ... ali to ovom prilikom nije bitno, objekat evolucije je i moj objekat, i to je primerak u grupi, tj grupa sa primercima, izvođači u orkestru, orkestar. Iako dotičnom i sam pripadam, tj objektu.

Pomalo nefer, i ne baš socijalistički, zar ne, favorizovati one i ono koji već imaju. U ab ovo maniru zamalo da se negde na blogu pre neki dan uključim na temu slojevitosti političko-ekonomskih opredeljenja počevši, tako, od pametne (tuđe, naravno), osnovne ravni, pre nego što na nju nešto posadimo, da su konzervativci oni što nisu progressives, ali bolje da se nisam uključivao pošto bih evo već ovde insistirao da je evolucija i konzervativna i progresivna, a pre svega preterano kontekstualna u toj mešavini, tj često se poziva na mudrost „može biti ali ne mora da znači", iako kažemo kako je prava reč co-evolution, a ne evolution. Jedna opšta zbrka...

Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! *

Beograd ima ono što drugi nemaju, oazu prirode nadomak centra grada - područje koje smo dužni da sačuvamo i ostavimo našoj deci da ne bi, u organizmu od betona, zaboravila šta je priroda. LINK DO VIDEA

"Bilo opet jedno dete, pa sedelo u sobi kraj prozora, ali drugo dete gađalo goluba kamenom iz svoje praćke, i ne pogodi ga. Golub odlete veselo, a kamen udari u prozor, razbije ga i pogodi ono prvo dete u oko, tako da mu oko iscuri i ostane doveka bez oka!"

- Kakvo je ono dete što je sedelo u sobi blizu prozora?
- Ono je nevaljalo i opako dete!
- Čemu nas uči priča?
- Priča nas uči da ne treba sedeti, jer to rade samo zla i nevaljala deca.
- A šta čine dobra deca?
- Dobra deca ne sede u sobi gde ima prozora!

Ko nema fiskalni, plaća 1000 dinara

Dok sam sedeo u omiljenoj stolici za ljuljanje i razmišljao o novoj mustri za džemper koji pletem, zazvonio je telefon. Bio je to moj najbolji „drug“ koji me je pozvao kod njega da zajedno gledamo pornić „Mirko i Slavo protiv četnika“. Sram te bilo najbolji druže, pa zar na svetu nedelju i crveno slovo da me zoveš da gledamo porniće i da pevamo bezobrazne pesme „pusti pužu rogove, izađi iz kućice“. Ja sam odlučio da se danas na svetu nedelju posvetim pravoslavlju i njegovom spasavanja od zlih sila sa zapada.

Da li vam zvuči čudno: konferencija o gej pravima u Mileševi; konferencija o ženskim pravim u Hilandaru, seminar o reproduktivnim pravima „Abortus nije ubistvo“ u Studenici, konferencija o klero-fašizmu u Ravanici, skup za odbranu Ratka Mladića i Radovana Karadžića u Žiči (dobro ovo poslednje i nije tako čudno)?

Pa možda vam ovo zvuči čudno, ali nije nemoguće jer...

Iskreno, barem 50% vas je bolje kvalifikovano za blog sa ovakvom temom, ali eto trudim se da otrkijem čari sveta u kojem se "večiti optimista" kreće i dela, pa se shodno tome usavršavam i na blogu.

Za početak, vreme u mom gradu u Deutschlandu, i vreme u Beogradu.  Kažu, da ne doživiš loš ne bi znao kako izgleda lep dan, evo ja znam, barem što se vremena tiče, i radujem se za kolege sugrađane u otadžbini. 

 

 

Crnog.  Ako kažu da vam prodaju crni, lažu.

Kad mi je letos najdraža kuma pomenula da je prijatelj-pekar savetovao da prestane da kupuje crni hleb jer je obojena varijanta belog, pomislila sam da je možda u pitanju ta jedna pekara u Beogradu i zaboravila njen savet već sledećeg jutra kad sam ipak, jelte, za decu kupila onaj zdraviji, crni.  Onda pre par dana naletim na Politikin članak i izjavu načelnih u Ministarstvu poljoprivrede da se brašno tipa 1100 od kojeg se pravi crni hleb

Skočili Srbi da brane slobodu štampe u Francuskoj, da žale ubijene francuske novinare... i sve bi to bilo OK da mi živimo u državi u kojoj postoje medijske slobode, u kojoj smo sve one ubice novinara pohapsili i osudili, u kojoj novinarima ne ukidaju emisije, u kojoj novinari ne mora da žive i rade pod višegodišnjom zaštitom policije... Kad treba da čistimo tuđe dvorište, kada treba da glumimo kosmopolite, da lažno predstavljamo da je Beograd svet, onda se okupimo i pokazujemo svoje licemerje, onda se i ministar kulture oglasi...

Najzanimljivije mi je što se raznorazni novinari tabloida solidarišu sa francuskim kolegama koji su me razvlačili po novinama zbog mojih fotomontaža... Ja vaše licemerje ne mogu da podnesem, jer branite slobode samo dok zube te slobode ne osetite na svojoj koži...