Nisam neki politički analitičar i nemam nijedan tekst na tu temu, ali ovo sada nisam mogao da prećutim. Ima već poprilično materijala na temu o kojoj pišem ali ja sam sada otišao korak dalje. Ovo su stvari kako ih ja vidim svojim očima lakovernog detlića.
Velika prašina se digla što je neka snajka pri UNESCO-u bezecovala stan od 7000EUR mesečno. Da li je to njena odluka ili odluka nekog drugog, to je sada nebitno efekat je isti. Neko je trebao da se uzme u pamet a očigledno nije. Džaba se mi mlatismo onoliko za pomoć gladnima i akcijom "Hrana

    Dobro, šta smo sve imali:

- babe (moja je bila grozna, gora od Lepine)

- kćeri i sinove (moji su još mali, ko zna šta će sve tu da se ispostavi!)

- muž mi je zabranio da pišem o njemu (a ja uvek slušam svoga gospodara)

- roditelji su mi umrli i o tome nemam snage da pišem.

    Dakle, o svekrvi. Zakonski sam se obezbedila sa usmenom dozvolom i dva svedoka.

    Kad pomislim na svekrvu uvek je vidim sa punim tanjirom, kako kaže - Uzmi još malo, zdravo je. Mislim da je prvih godinu dana zabavljanja sa njenim sinom

Dragan Bursać

Dragan Bursać je profesor filozofije i kolumnista portala "Buka". Dobitnik je nagrade "Srdjan Aleksić" za 2014. godinu. 

Šutio sam dok je

Nakon 6 godina emitovanja, gledate poslednju Marku Zvaku.

Ne o mamlazima. Dakle, ultra antipolitički post. 

Odmor na Ohridu je idealna prilika da se obidje susedna Albanija. Dobro, skoro svima koji iz Srbije dodju u Ohrid na odmor to je daleko od pameti, ali meni, kao skoro nosiocu albanske spomenice sa 6 odlazaka do sada, djavo nije davao mira sve dok nisam ubedio društvo da odemo. Da li sam bio u pravu, procenite sami.

(stetnost neumernih kritika i napada na Borisa Tadica na ovom blogu od strane nekih pristalica LDP-a)

Uvodno objasnjenje: jos pre neki dan sam mislio/rekao da nemam nameru da iskoristim svoje (od pocetka novog bloga steceno pravo) da postavljam teme. Pre svega zato sto nemam vremena za to ... ali ni prevelike zelje. Ali evo promenio sam misljenje i to iz dva razloga:
a) Zbog cinjenice da se u poslednjih nekoliko dana pojavile cak cetiri teme koje kritikuju predsednickog kandidata Borisa Tadica i to od strane osoba koje na ovom blogu zastupaju stavove njegovog protivkandidata

Svi znamo da je država sabrala sav svoj autoritet, počev od predsednika Republike, preko ministra policije, Svetog sinoda SPC-a, pa sve do gradonačelnika Palme, da bi zabranila gej paradu i sva povezana javna okupljanja u Beogradu. Svi znamo i da su vinovnici povezanih javnih okupljanja, u solidarnosti sa srpskim vlastima, odustali od svojih bogougodnih i moralnopodobnih akcija - kao što je kamenovanje policije u nadi da će time ubiti ponekog pedera (lezbejke slabo pominju). Na posletku, svi znamo i to da je par euforičnih grupa danas ipak pohapšeno u pokušaju da proslave odluku državnocrkvenih velikodostojnika. Međutim, malo ko zna da je samo jedna grupa danas uspela da održi pravi javni skup, a da je pritom ne napadnu ni državni službenici sa lisicama i pendrecima, ni paradržavni službenici sa bejzbolkama i kamenicama... Dragi moji, danas je ipak održan prajd u centru Beograda.

Dok cekamo Noletov mec, evo nekoliko fotografija sa US Opena. Slicne fotografije biste verovatno lako mogli da nadjete na Internetu, ali za neke se ipak nadamo da ce vam prikazati nesto novo sa ovog turnira.  Fotografije su nazalost vrlo malog formata, jer tako ovaj Blog program nalaze. Medjutim, ako kliknete na fotografiju, videcete je u vecem formatu.

Z.Đ-u, za uzaludnu žrtvu, jedan nostalgičan tekst

  "Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", citiram reči svoje žene, a nakon jednog od redovnih, večernjih "bistrenja" političkih tema uz Dnevnik B92. Pre par dana, na TV Vojvodine zvali me u emisiju na temu: Otići ili ostati!

E sad, zašto sve ovo pričam: simptomatično je, naravno, da je ovde ta tema još uvek na dnevnom redu... Ustvari hoću da vam pišem o tome kako sam poslednjih dana prilično  nostalgičan. Sledom različitih, manje-više mučnih okolnosti, kojima, naravno, neću da vas davim (uostalom, što bi vas se pa to baš ticalo) ─ zamolio bih vas da mi pomognete u traženju odgovora na pitanja koja se, manje-više, svode na ovo: 

1. Jesmo li mi na mentalnoj ravni uopšte izašli iz devedesetih?!
2. Jesu li devedesete izašle iz nas?!

Deda Mraz je nekima koje poznajem doneo novi zivot, a neke "oslobodio"od istog.

Ja sam novogodisnju noc provela kao sto dolikuje mojoj situaciji - smerno i mirno. Jedino sam zalila za koktelom od nara i tekile i odlaskom na spavanje pre 1 sat posle ponoci.

S obzirom na sastav ekipe i situaciju, igrali smo se kontemplacije i predvidjanja buducnosti. Ja sam na osnovu licnih podataka (uz pristanak pojedinaca :-)) predvidjala ko ce koliko da zivi i sta ce ga zivota lisiti. Ako volite da znate, i dosade vam sarme i ruska salata, evo materijala da se i sami poigrate:

Librarian

Pre nekoliko godina upoznao sam čoveka koji je imao moždani udar i vrlo dobro se oporavljao. Međutim, postoji jedna zanimljiva stvar vezana za njegovo posttraumatsko stanje. Naime, on je ko zna koliko decenija radio da li u SAD-u ili VB, da bi se kao i svaki gastarbajter sa zarađenom penzijom i nostalgijom u scru vratio u rodnu grudu. Sada je već dobro zagazio u sedmu deceniju života. Stvar je u tome da je čovek nakon tog moždanog udara nastavio da govori samo na engleskom jeziku. Verovali ili ne, materijal za roman. Tu i tamo bi pogodio koju reč na srpskom, izgovarajući je nevešto, baš poput nekog stranca. I svi oko njega, koji su radili sa njim i pomagali mu, natucali su englesko-srpsku verziju jezika uz svesrdnu upotrebu pantomime.