Београдски дух није умро, само је дуже време заробљен у некој прљавој боци

Мало је ствари у овом граду које ме заиста подсећају на Београд. Када би ме неко ко није одавде питао шта је оно прво на шта помислим кад кажем Београд, тешко да бих имао спреман задовољавајући одговор. Нисам од оних уображених „старих" Београђана који

I do like it here.

After so many years, it is still a question which I am asked repeatedly. Do you like it here? Do you like living in Serbia? Generally I continue to answer affirmatively. The fact is that I am here, after having been here for quite a long time. And having no plans to move away, I guess I must like it here...

Pred ovom akcijom skidam kapu i reč prepuštam Dimitriju Radišiću (inače, o istom lokalitetu sam već pisao ovde): 

Veći deo Vojvodjanskog pejzaža nisu oduvek činile njive i vinogradi. Nekada je ovim prostorima dominirala stepa i koju su naseljavale vrste biljaka i životinja karakteristične za ova staništa, kao što su tekunice (Spermophilus citellus), stepski tvor (Mustela eversmanii), orao krstaš (Aquila heliaca), stepski soko (Falco cherrug), gorocvet (Adonis vernalis) i mnoge druge. Danas su ove vrste ugrožene i našim zakonom svrstane među prirodne retkosti Srbije. 

Verovatno je potpuno šašavo pisati post o - budžetu.Msleeeem, o tome se ili sve sasvim "pouzdano zna" ili uopšte nije nikome zanimljivo, a s druge strane, tekstovi na blogovima su svojevrsni "dnevnički zapisi", pa se teško informacije o državnom budžetu mogu "spojiti" sa bilo čijim dnevnikom....u smislu kontemplacije koju dnevnici podrazumevaju...

I još ima jedna odlična rečenica (mislim da je Bizmark):

"Ko voli kobasice i zakone, bolje

[Помисли нешто потпуно другачије]

"Светом влада - гламуродискурс."
Виктор Пељевин

Да ли вам се чини као да се поједини политичари утркују ко ће више лове да стрпа у свој џеп? Или ко ће више својих (снаја, зетова, свастика, комшиница...) да запосли у јавном сектору? Или како да што више повластица дограбе за себе?

 

          Kada su počeli da grade prijateljstvo i vezu koja će potrajati skoro pola veka, verujem da su i Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar (za prijatelje i Le Castor) znali da grade nešto zaista posebno; Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav". Za mene, njih dvoje bili su nešto više od tek još jednog ljubavnog para, oni su bili

 

Šta je vreme do protok mog života! Pre mog rođenja vreme za mene nije postojalo kao što za mene neće postojati posle moje smrti. To me niti uzbuđuje niti uznemirava, činjenica kao činjenica i ništa drugo. Vreme tokom života mi, teklo je nekad sporo, nikad da prođe a bogami mnogo puta mi je prolazilo brzo kao da ga vozi Valentino Rosi! Klizilo je brže od peska iz šake raširenih prstiju. Kao mlad imao sam vremena za sve, bukvalno za sve! Da imam devojke, da sa društvom obilazim kafane, da studiram, da igram fudbal, da pecam, da skitam, putujem… Bilo me je svuda po Beogradu, na

Opet ja sa neprijatnim temama, ali sta cu kad volim svoj posao.

Jedna od osnovnih duznosti lekara je da ublazi bol. Deluje jednostavno, ali bol je vrlo kompleksan i subjektivan fenomen. Pogledajte samo definiciju! Medjunarodna asocijacija za proucavanje bola kaze da je bol „neprijatno senzorno i emocionalno iskustvo povezano sa istovremenim ili potencijalnim ostecenjem tkiva ili opisano na takav nacin od strane onog ko se na bol zali.“  

Ostavicu vam neko vreme za kontemplaciju

Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

Pošto je ovo blog o ljubavnom životu, molim sve one koji drže da nema života do političkog, da se odstrane sa istog i ne gube vreme. Ovo ne pišem iz nepoštovanja prema zoon politikon (molim da se ovaj termin doživi u izvornom, aristotelovskom značenju), već naprotiv, iz obzirnosti. Otud i naduvana oznaka xxx u naslovu, koja bi trebala da sugeriše, da parafraziram Platona, da na ovo blogče ne zalazi onaj koji ima manje od 30 godina i ne zna matematiku (malih stvari).

U skladu sa dobrim običajima ovog mesta turam i prigodnu muziku umesto uvoda, sa velikom izvinjotkom što ne stavljam You Tube, pošto mi ide na živce. Dakle:  Možeš li da mi nađeš svetilište/ Treba mi mesto da se sakrijem/da se sakrijem /treba mi utočište/

Više ništa ne mogu da uradim/ čovek je već na vratima (The Soft  Parade,  The Doors)

 

 

Ko smo mi? Žmu i ja... i svi oni rođeni sedamdesetih ..i ranije... Ovo nije blog o dobrim, starim vremenima... Jer ta vremena kad smo intenzivno "izlazili" nisu ni tako stara, a nisu bila ni tako dobra. Odrasli smo u malom gradu, osamdesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da izlazimo početkom onih kriznih, nesretnih devedestih. Naš grad je nekako zaobišao prvi nalet turbo-folka, dizelaša, sponzoruša i sveg jezivog kolorita uobičajenog za predstavu o tom vremenu. Nije da ih nije bilo... ali su bili znatna manjina. A i mesta za izlaske strogo su nas razdvajala...  Bilo je cool (mislim

 

Autor: Rodoljub Šabić

U centru Beograda u Bulevaru despota Stefana Lazarevića (ranije 29.novembra) jednoj od najprometnijih gradskih ulica, na zidu Botaničke bašte, već dugo vremena stoji velikim crnim slovima napisan grafit.

„Slava Dimitriju Ljotiću".

Ovaj grafit sam prvi put video pre bar mesec, možda čak i dva i bio ubeđen da će ubrzo biti uklonjen. Ali, video sam ga i danas. U međuvremenu je, doduše, neko crvenom farbom pokušao da ukloni prezime, ali bezuspešno. Jer, grafit je i danas vidljiv i čitak.