- tekst posvećen Dimitriju Davidoviću, njegovoj sudbini i dubokim tragovima koje je ostavio u istoriji, novinarstvu, politici, diplomatiji, zakonodavstvu, pa čak i medicini, živeći i radeći u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Beču, Kragujevcu, Beogradu, Budimpešti, Kežmeraku, po Austriji, Mađarskoj, Jevropi  i Srbiji, sve do Smedereva gde umire "sahranjen na ledini", siromašan, zaboravljen, potpuno neopaženo od savremenika i verovatno bez svesti o tome koliko dubokog traga je svojim životom neizbrisivo ostavio -

Slobodan Jovanović za njega kaže :

"... i on spada u grupu onih istina naivnih, ali dobronamernih Srba iz Austrije, koji su u naš politički život prvi uneli ideju o pravu, i pokušali da od jedne zemlje još primitivne, s patrijarhalnim pojmovima i hajdučkim naravima, načine modernu državu".

Do Dimitrija Davidovića, jezički običaj je bio da se najviši pravni akt naziva "konštitucija", a on mu je dao ime "Ustav". Po danu donošenja 02./15. februar i po prazniku "Sretenje", taj Ustav se kasnije često naziva i "Sretenjski". A napisao ga je - Dimitrije Davidović.

Dimitrije je vršnjak i savremenik velikih revolucija.

“On meni tako da rekne! Pa on nema pojma ko smo mi (Srbi). Nema pojma 'de smo bili mi dok su njegovi preci jašili koze preko brda. Pa ja imam u bubrezima (belim) ono što on nosi u onem glavčetu ki lijavo lubenče...“

Dok pokušavam da dremnem u vozu konstantno mi ušnu školjku iritira galama nekog sunarodnika. Svašta sam čuo a i naučio ko smo i šta smo to mi. Onda sam došao na ideju da malo

 

 pa sam ga obrisala. 

 

izvinjavam se. 

 

A la sinqo de la tarde... „Plač za Injacijom Sančez Mehijasom“ Garsije Lorke

počinje ovim stihom, „U pet po PODNE...“ Poema, poemčina, najviše je volim od sveg Lorkinog pisanja, voljenja zelenog, pogašenih fenjera i upaljenih svitaca. Jes’ da je u pet po PODNE ali se PODNE ipak pominje. PODNE, „Dvanaest je uri anđele

Hitan antifašistički otpor Srbije (HAOS) poziva građanke i građane da 18. oktobra u 11,55 h dođu u Beogradsku ulicu broj 33, na mesto gde je pred deset godina u centru Beograda ubijen dvanaestogodišnji dečak Dušan Jovanović.

Predsednik Srbije Boris Tadić će u podne otkriti spomen ploču koju ubijenom dečaku podiže Unija Roma Srbije. Građanke i građani ne dolaze da budu publika Tadiću, koji ovim skuplja političke poene, već da na svoj način podsete da se fašizam ustoličio u Srbiji. 

Jovanović je predveče otišao u prodavnicu. Četvorica nešto starijih

photo copyright © albicilla 

Ždralovi su divne ptice. Njihovo fascinantno, ritualno, plesu nalik udvaranje, prošle godine je tokom prolećne seobe u dolini Zapadne Morave posmatrao Brano Rudić. U prošlosti su se i kod nas i gnezdili, na Vlasinskoj tresavi, koja je danas sahranjena ispod voda istoimene akumulacije, a ždralovi se ovuda samo sele. Pokoji i prezimi. Imaju i znatan potencijal da privuku ekoturiste. Naravno, po srpskom zakonodavstvu svrstani su u strogo zaštićene vrste. I, naravno, Srbija ne sprovodi zakon, a ptice se nemilosrdno ubijaju.

Treba da pogledate Vi koji tek treba da zakoračite u treće doba života. Sve se promenilo i ako ne počnete na vreme da mislite o Sebi teško da će bilo ko misliti o Vama,

 

Biljana Srbljanović Mali mi je ovaj grob, Samizdat B92, Beograd, 2013.

I grobovi naši Bečom će se borit' / A grobovi naši Evropi će zborit' / Po dvorovima šetat' i plašit' gospodu. / Jugosloven mora dobiti slobodu!   (Stihovi urezani na zidu ćelije u kojoj je Princip tamnovao)

 - Sećate li se Principa?

- Kog Principa?

- Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno bio je posvećen jedan muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu zajedno smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.

 

 

Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja smo stajali uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da tu ima ulica. Selo

Odkako se saznalo da će se 7-og decembra održati teniski i humanitarni spektakl četvoro najboljih srpskih tenisera jedno pitanje je nekako nadjačavalo ostala. Hoće li doći De Niro i Šarapova? Pominjao se i Sampras. To je trebalo da bude mera kvaliteta čitavog događaja. A to sa kim se druže u inostranstvu i ko im od stranaca udeli kompliment je pravi tester njihovog uspeha, lepote, ljudskosti.... Tako je bilo ove godine i na oproštaju Siniše Mihajlovića, i na koncertu koji je organizovao Vlade Divac. Kada su videli ko je sve došao da ih pozdravi, ljudi su počeli da shvataju njihovu vrednost. Izgleda da sami  ne možemo da je procenimo.  

Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No, ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Iran i mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

Krajem avgusta dnevnik Zaman je objavio da je (u tom momentu) 853 sajta zabranjeno u Turskoj. To je više od 100% povećanja broja od sredine aprila kada ih je bilo "svega" 423. Poslednji high profile slučaj se desio skoro. Radi se o zabrani sajta Ričarda Dokinsa, po tužbi privatnog lica (vratiću se na taj slučaj kasnije u tekstu).

I, dok ja ne mogu da se sastavim da napišem par prostoproširenih rečenica, Anonimni bio vredan, pa stoga, kako to red i dužnosti nalažu, evo njegovog doprinosa. Za komentare ću otvoriti drugi deo, da se ne jurimo gore-dole.

Ko ne voli vojnu terminologiju, slobodno nek preskoči ovaj blog. 

Sećam se jednog odlaska na džoging sa ćaletom, ima tome dvadeset godina. Slično vreme, slično doba godine, izbijamo na poljanu kod Hajdučke česme, onom stazom što od Rakovice vodi iznad garaže od Plavog voza. Na poljančetu klinci, svi oboleli od nekog stepena cerebralne paralize, igraju fudbal. „Jadni“, kažem ja bez razmišljanja. „Žašto?“, pita me ćale, pedijatar inače. Blenem  zbunjeno, a on mi kaže:“

 hvala Ti za sve i počivaj u miru.

 p.s. hvala Tanji Bresan, prijateljici iz Splita, koja mi je javila ovu tuznu vest.

 

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

U 69. godini života, preminuo Željko Malnar, hrvatski putopisac, dokumentarist i autor poznatog televizijskog anti-showa 'Noćna mora Željka Malnara'