Њих две су тинејџерке. Спавају дуго, па мало Фејсбук, мало телефон, мало ништа-ме-не-питајте-петнаест-ми-је и некако се прогура бесконачни летњи дан.

Упознале су се у обданишту, али живе на пет-шест километара једна од друге, ишле су у различите основне школе, иду у различите гимназије, једна је тренирала гимнастику, друга пливање, једна воли енглески, друга биологију, једна је причљива, друга није, код куће говоре различитим језицима, ...

Kontakt sa ambasadom Japana je dao rezultate, dogovoreno je da se predaja napravljenih i nanizanih ždralova obavi sutra, u utorak, 29.III u vreme koje mi dogovorimo ovde. Ideja je da smislimo sat, i javimo to Anđelki makar 2 sata ranije, kako bi mogli da organizuju stvar.

 Dakle, najranije u 11 sati (pretpostavka, javimo im u 9:00 za 11) ili neki kasniji termin.

Da budemo efikasni, dakle tražimo termin, predloge u komentare.

Prošetao sam danas gradom i video da različite grupe i organizacije obeležavaju 8. mart. Najinteresantnije je bilo na štandu Foruma žena DS-a,koje su delile nekakav pamflet u kome je začudo pravilno naveden društvenoistorijski kontekst ovog važnog praznika. Ono što je međutim najinteresantnije jeste da se same žene iz foruma žena DS-a gnušaju levičarske istorije 8.marta, pa je njihov komentar bio  "nisi valjda levicar? ako jesi nemamo šta da pričamo" . Pitao sam ih naravno da li znaju da je Demokratska stranka članica Socijalističke Internacionale i da li znaju koji su stavovi

*

Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.

No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi

Od bezbojne redukcije rashlađenog i zamućenog egzistencijalnog mehura oko nas, deranjem, takoreći, tupim alatima realizma, svaki drugi put nas vodi u antirealizam podivljale budućnosti.

Gde vode oni putevi između neka ostane za tiho plakanje svakom od nas u samoći.

I na početku svakog tog drugog puta, svako malo, svako od nas poželi da napravi prvi korak, ali samo na kratko, antirealizam skladne prošlosti nudi sigurnost, i mi smo postali plašljivi da bi se od nje odlučno odvojili.

Evropa - pre neki dan se u blogo-prolazu dotakosmo blogo-drugar i ja Evrope, ali više kao noumenona, ideje kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa, ili odgovara previše nekih drugih nejasnih entiteta, preletesmo preko kontekst-principa u prazničnoj žurbi.

I ja navijam za Evropu, šta god ona bila, ili za zapad, šta god on bio, pre nego što svim srcem počnem da navijam za svet.

Termin je zakazan za 9 45. Došli smo na red u 10 15, jer je neki čovek kasnio. Otvaramo vrata, ona bukvalno otima dete iz mojih ruku i užurbanim, malo nervoznim (što bi se moglo slobodno smatrati eufemizmom za: baš sam ispizdela što ste mi upali u pauzu) glasom saopštava da zatvorimo vrata. I tako mi ostanemo s'onu stranu.

2.4.2138 Godina

"E, do mog, jos i kisa"

Bile su poslednje reci malog Zivorada (ne Zivorad, nego Zivo/rad).

Posle Srpsko-Evropskog Rata, sukoba ciji pocetak malo ko u potpunosti razume. Neki tvrde da je izbio zato sto je "Zvezda", izbacena iz kupa UEFA. Drugi pak tvrde, da su se Evropljani mnogo ku*****.

Sta je precizan razlog verovatno nikad necemo saznati.

Nemam snage da izađem na ulicu i urlam. A dosta mi je. Previše je nasilja oko mene. Moje 'vikanje kroz prozor' počinje od osnova. Obraćam se onima koje plaćam da rade u mom interesu. Poslanicima.

Pismo koje sledi šaljem svim poslanicima i pored upozorenja dobronamernih da 'to ne ide tako'. Za sada je to otvoren put. Oni su moji predstavnici, njima pišem. Možda je put da im svako pošalje jedno pismo. Bez pravljenja razlike međunjima. svaki je 'moj' predstavnik. E da iza mene stojim ja. Imenom i prezimenom i moj strah od onoga što se može dogoditi u veoma bliskoj budućnosti. Ma koliko neko smatrao da nisam u pravu.

Intenziviranje odnosa bivših republika SFRJ kod nekih budi strah od reinkarnacije SFRJ ali ima i ozbiljnih razmišljanja o intenzivnijem interesnom povezivanju i vraćanja normalnog života na ovim prostorima, posle svega ružnog šta se izdešavalo.

Svojevremeno je Putin rekao da onaj ko ne voli. Sovjetski Savez nema srca, a onaj ko misli da ga je moguće obnoviti, nema pameti.

Nešto slično se može reći i za SFRJ.Nije realno obnoviti zajedničku državu ali je realno i normalno dalje unapređivati ono što imamo zajedničko, od jezika, kulture, istorije, geografije, umetnosti do kompatibilnosti privrede i tržišta. To je upravo “Tema nedelje” u “Politici.”

Svako pominjanje neke “Jugosfere” odmah izazove žestoka protivljenja iz redova velikih nacionalnih domoljuba, rodoljuba,

Umereno moderna, mlada, i prijatne spoljašnosti, su neke od osobina koje njeni prijatelji i kolege primećuju. Ali ono što je vrlo bitno za samu Emiliju nije vidljivo na prvi pogled...

Širom planete strah od gubitka posla preuzima prvo mesto na listi strahova, a doskorašnji sasvim normalan strah od smrti je potisnut na drugo mesto. Mnogi solidni radnici danas gube posao zbog loše ekonomske situacije, i opšteg trenda brzog smanjenja troškova koji se načešće izvodi kroz otpuštanje zaposlenih. Emilija strahuje da je ona možda jedna od onih koji će uskoro smanjiti troškove u njenoj organizaciji.

Piše: Rodoljub Šabić

            Juče je na društvenim mrežama, i u nekim medijima, prilično pažnje i prostora dobila jedna vest o rušenju u Savamali. Odnosila se na rušenje kafića "Dvorištance" i muzičkog studija koji se nalazi u sklopu iste zgrade, na čijem sprovođenju insistiraju gradske vlasti.

            Ne mali broj ljudi izrazio je nerazumevanje i nezadovoljstvo prema ovom potezu vlasti. "Objašnjenje" da je razlog to što je objekat "nelegalan", teško objašnjava rok od "odmah", imajući u vidu da objekat tu stoji godinama a da nema

                     ДЕЦА ЕНТРОПИЈЕ

            Како у ствари функционише време? Постоје ли људи у времену или време у људима? Како време пролази и да ли уопште постоји, или смо га измислили да бисмо омеђили наша сећања и систематизовали сопствено постојање у низ година, месеци, дана, сати…

            Време није

da je bolje da on nastavi da vlada, jer (kaže) ima iskustva. a ako dođe neko nov   taj se neće snaći. shodno tome,  onaj ko je na vlasti treba zauvek da ostane na vlasti.

ovako nešto nije izjavljivao velikom broju vas (ako ne i svima) omraženi  milošević.  njegov naslednik dačić imao je, doduše, takvih  ispada ali - kako god ovo zvučalo -  ti ispadi ne deluju kao ničim izazvani  ispadi ludila,  nego kao arogancija zasnovana na emipirijskoj spoznaji što o fenomenu vlasti što o sebi samom. uspon, pad i ponovni uspon  tog čoveka nije volšebno pojavljivanje niotkuda nego jedan ceo život - investiran u ovo što gledate sada.