Jen´s Blog is one of those I always like to return to. Here is her post where she makes the concept of sevdah more familiar to her fellow North-Americans. I appreciate each effort which opens a window of opportunity for getting to know and understand each other better and which promotes respect for and acceptance of the Other. Therefore I am glad to introduce Jen here. Jen also speaks Jezik and I am sure she doesn´t mind if your comments are either in English or Jezik.

 

Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi.

Ho-ho-ho (zluradi osmejak), opesnichilo nam na sred ulice ubogog isposnika, magistra Ilica. Istini za volju nemamo cemu da se radujemo. Velimir Magistre Ilicu vodi sa 3:1 protiv gradjanstva u tom pesnichenju. A opet, nije ni cudo sto vodi kad je on i izmislio tu igru, pa najbolje zna pravila. Buranija poput ovog arambashe iz Knez Mihajlove tek sad pocinje da hvata cake i da razume u kom je grmu zeka, da ne kazem pesnaja.

Veliki  `r`scanin Velja, ktitor cacanski, iskoristio je priliku da na licu mesta pokaze koliko dobro poznaje Jevandjelje, te je odmah smerno i pokorno i prilicno autorefleksivno,

Znate li onu dečiju pričicu (s poukom) o grupi ljudi koja sedi oko bogate trpeze i niko ne može jesti jer ne mogu da saviju ruke u laktovima, pa stoga ne mogu prineti hranu ustima? I sede gladni sve dok neko ne kaže:"Sa ispravljenim laktovima, ne možemo nahraniti sebe, ali možemo one kraj sebe". Posle toga su svi bili siti, sve što je bilo potrebno jeste pomisliti i na druge, ne biti sebičan, nahraniti drugog, a kad svi to urade oko trpeze više nema gladnih.

Nakon Drugog svetskog rata život je ponovo postao lep. Svet je krenuo u obnovu, televizori, telefoni, pa i automobili su polako postajali deo svakodnevice. Rakete su osvajale visine, pojavili su se prvi veštački sateliti, a potom su dosegnute i najbliže planete. Tih posleratnih godina iz mnogih krajeva sveta stizale su misteriozne vesti o letećim tanjirima. Konačno, došlo je vreme da se naučnici opet posvete traganju za vanzemaljcima.

Možda nas iz tog beskrajnog crnila posutog zvezdama iznad nas neko posmatra. Verujemo da je svemir nastanjen samo su vanzemaljski svetovi jako daleko jedan od drugog i kontakti među njima su komplikovani. Zato se svaki nosi, kako ume i može, sa svojom sudbinom. Neki svetovi su sigurno srećni, neki nisu. Ali svaki gleda svoje nebo ne bi li na njemu pronašao signal razuma. Možda nam neki uporno šalju poruke pozdrava. Ili možda očajničku molbu za pomoć. Neki svetovi možda upravo izumiru ili bezglavo beže pred eksplozijom supernove. Mogu da zamislim flotu brodova koja plovi ka pogodnijem mestu za život. Hm, možda ka nama?!

Igrom nenamernog slučaja sam namerno došao u posed ovog kompleta knjiga. U pitanju je rečnik svih znanih (i neznanih) umetnika sa celokupnim svojim repertoarom. Pored toga što sadrže biografiju umetnika, tu su i galerije gde se nalaze izložena dela umetnika kao i aukcije i cene za koliko su pojedina dela prodata. Jednom rečju sve što je vezano za umetnika. Jezik je engleski. S obzirom da sam pročitao šta me je interesovalo od ovih 20608 strana. Rešio sam da doniram ovaj komplet nekome ko će više i pametnije da ga koristi od moje malenkosti a ja da oslobodim metar prostora u ormaru za nove stanovnike.

Prošlo 31 godina od 9. marta, 21 od 5.oktobra, 18 godina od ubistva Zorana Đinđića, a novinari uglavnom i dalje o tome pišu anegdotski i hronološki prepričavaju gde su i sa kim su u tom trenutku bili, šta su tada radili i slične prazne priče. I tu se manje-više završava doprinos obeležavanju ovih važnih istorijskih događaja u modernoj Srbiji.
Niko da uzme izjavu od nekog akademskog autoriteta koji bi dao stručne i naučne odgovore na teška pitanje koja nas uvek tokom tih godišnjica zanimaju; šta nam se dešavalo, zašto se dešavalo, koji su bili koreni toga, i što

 

Kažu da je razlika između lošeg i dobrog advokata da loš slučaj može da razvuče na nekoliko godina dok dobar može da ga razvuče još duže.

Verujem da bi mnogi od vas ovaj poznati vic primenili na čitavo srpsko pravosuđe. Ali, mada stanje nije ružičasto, ima nekog svetla na kraju tunela.

Na ovaj zaključak upućuje izveštaj nazvan Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, koji su nedavno uradile i objavile moje kolege.

Izveštaj je pokazao da verovanje kako Srbija nema

Spominju na vijestima godisnjicu napada na WTC. Moj devetogodisnji sin najednom je zainteresovan sta se tacno desilo. Nedoumica. Je li dovoljno velik da mu se objasni, pokaze snimak ili da se prebaci tema na Toy Story ili Olivera. Podsjeca me to na prizor iz Sarajeva, nekada 1992. godine, kada majka zove sina da udje u kucu da bi zajedno pogledali snimke najnovijeg masakra. Tada sam bio sokiran i upravo to mi je ostalo u sjecanju dok sam razmisljao sta da uradim i kako da zatvorim temu o 11. septembru. Da li smijemo djecu opterecivati stvarima s kojima se i odrasli tesko nose? Da li ih uopste mozemo zastiti jer informacije su svuda okolo? Uostalom moze i sam naci na internetu snimke bez mene da budem u blizini i pokusam objasniti sta je bilo i ko je dobar, a ko los. Opet, postavljam pitanje sebi o zloupotrebi djece u politicke svrhe.

Zbog Parade ponosa fudbal pomeren u ponedeljak!

Mislim da je ovo sa ovom Paradom ponosa prevrsilo svaku meru! I svake godine jedno te isto! Dosta bre vise tog natezanja. To se pretvorilo u jedno cisto zajebavanje, zajebavanje naroda, i zajebavanje drzave.

Blizi se 10. decembar. Politickih blogova sve vise, ne znam sta vise imam da kazem na temu, a da nije vec receno. Ispitujem novi teren - cudesni svet mog bivseg komsije Milanceta Milana Strongmana ranije poznatijeg kao Zivotinja. Zabavne paralele se gomilaju: on u krvi do kolena - ja u krvi do kolena, ja o farsi politicke korektnosti – on o farsi politicke korektnosti, on o djubretarenju – a ja… o jednom sasvim obicnom radnom danu.

Mnogi smatraju da je posao lekara glamurozan. Zbog kontrasta tipicnoj nezainteresovanosti Engleskinja za oblacenje (ili namernom izbegavanju da bi

Vozim se prilično redovno taksijem. I u Beogradu i u gradovima u koje me put nanese. Skoro da se smatram ekspertom za pitanja javnog prevoza na bazi privatluka ali su iskustva iz Pekinga neprocenjiva.

Asocijacije su, ako ne grešim, tri. Ili tri velike, svejedno. Nazovimo ih crvenom, plavom i zelenom. Razlike zanemarljive, slična vozila, srednje klase, uglavnom, relativno čista, ne baš prijatnog mirisa. Ili neuobičajenog, možda je prihvatljivija formulacija.

Taksisti su uniformisani, košulja žuta na oker, jedna od onih boja za koje sam siguran da ima ime ali ga ne znam,