"Mi ne prestajemo da se igramo zato što starimo, mi starimo zato što prestajemo da se igramo!" ~ Benjamin Franklin

Pre nekoliko dana stavila tajanstvena, prijateljska osoba na Fejs Minions Banana clip i ja se katapultirao u neku tamo tinejdžersku prošlost i 4x4 m kuhinju u Prigrevici.

 

Meni je sve manje jasno kako starim šta li više uče ti ljudi na arhitekturi I građevini kad je sve vrlo prosto, 4x4 m plusminus koji procenat, na nekoliko

(...) Buba, moja drugarica iz srednje škole, studirala je vanredno dramaturgiju i u isto vreme radila u amaterskom pozorištu čiji su se članovi sastajali s vremena na vreme. Probe su održavali u prostorijama moje bivše osnovne škole, a predstave prikazivali na svakom mestu koje bi im se učinilo zgodnim za to.

Repertoar im je bio sastavljen od komedija, mjuzikla, kabarea i parodija, jer su članovi pozorišta dobro znali da su stanovnici našeg grada uvek voleli da se nasmeju i zabave na tuđ račun. Aplauzi publike bili su najveći kada su žrtve imale svima poznata imena i prezimena.

U poslednje vreme se dosta piše u medijima o (ne)brizi koju (ne)dobijaju osobe sa posebnim potrebama. Dosta toga se pisalo negativno o tome. Svako društvo mora da se ophodi prema osobama sa posebnim potrebama na pravi način kako bi se oni osecali kao ravnopravni ucesnici drustva.

Ovog puta ću ustupiti moj blog prostor mom kolegi prof. Zlatku Grušanoviću, koji je napravio ovaj lep, pozitivan video koji možete pogledati kada pročitate njegov tekst.

Piše: Prof. Zlatko Grušanović

Osobe s posebnim potrebama niz godina su bile institucionalizovane

MinFin je pre praznika preko intevjua u Blicu i saopštenja na sajtu ministarstva objavio: manji porez na plate, veći na imovinu. Tako glasi naslov. Verovatno ga je sam MinFin i smislio. Neki bi ovo nazvali politički marketing. Neki bi rekli: all hat, no cattle. Ja bih ga nazvao političkom manipulacijom.

 Beogradski sindikat je pokrenuo novu humanitarnu akciju koja nosi naziv jedne od njihovih najpoučnijih pesama sa prvog albuma: “Samo jedan život”.Cilj ove kampanje je da se održi serija koncerata po kazneno-popravnim zavodima i vaspitno popravnim domovima  i na taj način putem muzike i druženja prenese pozitivna poruka i stav koji članovi benda imaju o životu i prijateljstvu, jednom delu njihove publike koji sticajem okolnosti nije imao prilike da sluša BS ne nekom od dosadašnjih koncerata.

 

Akcija je započeta 15. septembra

           Gost autor: horhe akimov

Sve je počelo šetnjom.

 Nisam ja o svemu tome imao pojma te '76. kad sam prvi put postao svestan neke ''Olimpijade''.Ćale je krečio kuhinju a ja sam na tranzistoru slušao kako gubimo od ''Žabara'' 16 razlike na poluvremenu.Naravno, u basketu.

 

                                                  

 Helou pipl ! Baba , deda i strina marta su me upravo obavestili da su se nešto smorili od globalnog podgrevanja te da će zimu ove godine produžiti 2 godine i kusur meseci, pa sam odlučio da ponovo okitim jelku i mumificiram se jorganom, što i vama preporučujem.

E bre, što sam nekad znala lepo da se posvađam, pa mi sve nešto milo kad izbljujem ono što mi je na srcu i drugu stranu dovedem do sloma živaca! Mislim, lepo mi jedno dva-tri sata, ponekad me držalo i ceo dan to slatko pobedničko osećanje, pa ne mogu da zaspim od uzbuđenja. A onda, u gluvo doba kad po stoti put premotam sve što sam rekla i čula od druge strane i taman rešim da se prepustim blaženom snu, krene jedan bezobrazni crv da mi kopa po savesti i zbunjuje me upornim pitanjem: „I šta si time dobila?"

Stvarno šta? Saterala ga u ćošak ironičnim opaskama, udarila

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi

Piše: Rodolјub Šabić

            "Silovao sam je i mrtvu" ili "toliko sam je udarao da sam joj pocepao stomak" ili "obdukcijom je utvrđeno da je pocepana utroba, potpuno smrskana glava, umrla je u jezivim mukama" ... Ovakvim i sličnim "informacijama" o tragičnoj sudbini nedavno silovane i ubijene trogodišnje devojčice, bile su bukvalno preplavljene jučerašnje naslovne i druge stranice velikog broja naših medija.

            Osim osećaja neprijatnosti, ovakve "vesti" hoćeš-nećeš, izazivaju i dilemu - da li su one plod novinarske mašte,

О Тарковском.

Дуго ми је требало.

А нема никакве тајне. Сталкер је о пијанству. Бити у Зони је бити пијан. Очајно пијан.

Укратко, нашла се тројица у кафани, па су уз пиће мудровали, падали са столица, устајали, рецитовали, поново мудровали, ... на путу у средиште Зоне, где се и најдубље, најскривеније жеље, оне рођене из патње, откривају и остварују.

Moj gost autor 4krofnica ima nešto važno da vam kaže.

Eto, opet se desilo.Šta se desilo ? Ozbiljno je napadnut jedan novinar (snimatelj B92), malo manje ozbiljno drugi fotoreporter, a shvatam da i ostale ne prolaze baš najbolje. Verovatno se vaskoliko srpstvo odmah „hvata“ za ove moje reči „ozbiljno“ i „malo manje ozbiljno“. Pa zaboga, u Srbiji je sve normalno dok vas ne ubiju, mada primeri Ćuruvije i Pantića pokazuju da i posle ubistva sve OSTAJE „normalno“. Kako je sve normalno najbolje zna Dejan Anastasijević koji je kao maksimum reakcije SVIH grana vlasti (pravosudne, zakonodavne, izvršne) i svih drugih institucija dobio reči Predsednika Republike (tadašnjeg i sadašnjeg) da „će se založiti da se počinioci pronađu“. Verujem ja čika Predsedniku, al’ su mi miliji rezultati i istina. Rezultati su da svako krivično delo koje ima bilo kakve veze sa ljudskim pravima u širem smislu (nadam se da ne treba da crtam da tu spada i sloboda informisanja, pisanje o ratnim zločinima, korupciji, sloboda javnog izražavanja mišljenja, pa ako hoćete i različitosti itd) nije rasvetljeno niti su počinioci kažnjeni. Ako i jesu SLUČAJNO kažnjeni, kazne više liče na one za neprijavljivanje prebivališta ili kad Stanoje ubije Milojevu kravu zato što mu je ušla u zabran. Kad znamo ove rezultate, lako je da vidimo i istinu. Ona je posve jednostavna – nema volje ! Da li je to politička ili neka druga – to je Bošku Brankoviću, Dejanu Anastasijeviću i svima ostalima potpuno svejedno – bitno je da zbog nedostatka te volje nema rezultata. Pa nemojte mi reći da policija ne može (EJ – NE MOŽE) da od tih 300-500 bitangi nađe ko je prebio ovog momka, da od malog kružooka AKTIVNIH podržavalaca ratnih zločina identifikuje ko je Dejanu „instalirao“ bombu ili ko je iz efikasnog DB90’s (za nepismene: BIA 90-tih) ubio Ćuruviju,a bogami i ostale. O tome da jadna policija ne može da nađe ko je raznim i ratnim zločincima „sređivao lične karte i papire“ ne treba trošiti reči. Da je to lako, ja bih otišao u MUP i tražio da mi daju ličnu kartu na ime nekog ko je već umro.