Čuda su se dešavala i u samo praskozorje civilizacije, pre, za Njegovo vreme i posle Hrista, u Srednjem i Novom veku, događaju se i danas pokatkad. Ali ne bih da se bavim sistematizacijom i kategorizacijom čuda jer bi to bio dugotrajan i iscrpljujući posao a i nije tema ovog teksta. Jedino ću konstatovati da ima čuda i čuda. Neka su toliko značajna da se vekovima odlazi na mesto njihovog nekadašnjeg događanja a neka su neprimetna, malecka,

"Srpski sport ne počinje niti se završava Partizanom i Zvezdom."

Niccolo o privatizaciji u sportu

Čitam ovih dana kako je u pripremi (ili je već pripremljena) 56 verzija narta zakona o sportu, kojom se između ostalog treba rešiti i pitanje privatizacije u sportu. Verujem da je većina vas imala prilike da sluša o potrebi da se izvrši privatizacija u srpskom sportu. Međutim koliko vas je tom prilikom čulo da se govori o bilo čemu drugom što nije Crvena Zvezda i/ili Partizan? Pre nego što se uopšte može naći odgovarajući model privatizacije potrebno je da postoji neko ko je sposoban da sagleda kakva je situacija u srpskom sportu i kakva objektivno može da bude situacija nakon privatizcije i kakvu situaciju želimo da bude. Šta mislite, koliko sličnosti imaju recimo Partizan, neki klub treće lige i neki seoski klub? Nisu li svi ti klubovi u različitim pozicijama i ne trebaju li da budu u različitim pozicijama i u vezi sa privatizacijom?

Kada govorimo o situaciji kakvu želimo da bude ja bih podelio sportske klubove u najmanje tri grupe: Profesionalni klubovi, amaterski klubovi i lokalni klubovi. Krenimo prvo od lokalnih klubova. Ideju o njima sam maznuo od velikih britanaca (tzv. casc) uz manje modifikacije. Ti klubovi bi bili u statusu udruženja građana stanovnika jedne opštine i član bi mogao da postane samo stanovnik te opštine i to svaki stanovnik bez ikakve razlike i dodatnih uslova osim da ima prebivalište na teritoriji te opštine. Ovo opština ne treba shvatati isključivo, takvi klubovi bi mogli da se organizuju i na nižem nivou – mesne zajednice...

Lokalni klubovi bi imali sledeće karakteristike:

Velikoj umetnici.

 Diva srpskog glumišta Olivera Marković preminula je danas u Beogradu, posle duge i teške bolesti, u 87. godini, saopštilo je Narodno pozorište.

Slusati gradske ptice u bilo koje doba godine je prisustvovati pobedi tisine i mira nad bukom. U urbanim uslovima to nije nemoguce ali ne moze se uvek verovati sopstvenim usima - one, kao i mi, se naviknu na svakakvo djubre. I ptice isto tako.

Slusati ptice u zimskom periodu je posebno lepo.

Foto: Mira Zdjelar

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

Večeras smo primljeni u bolnicu, zbog visokog pritiska, ali kako je nedelja ostali smo na posmatranju do sutra. Kada će porođaj i šta se dešava, pišem sutra.

Nestrpljivi smo onoliko...

Лажи које највише повређују нису оне које нам бивају саопштене, већ оне које нам се кажу ћутањем. До нас долазе у тренутку тишине која наступи када од саговорника очекујемо да изговори нешто што сматрамо важним, за шта смо сигурни да му није непознато. Задржавање истине не само да јесте врста лажи, него се може сматрати и много перфиднијим заобилажењем истине од оног изговореног.

Taman sam zaboravio na svoju fascinaciju outoputem sa šest traka u jednom smeru, svih šest napakovanih, gde skoro svi voze prebrzo, ne drže ni približno bezbedno odstojanje od kola ispred sebe, pa onda neki od vozača što telefoniraju dok voze, što jedu, vode ljubav, igraju kriket, vaterpolo i slično, i nije to fascinantno nego činjenica da nema saobraćajnih nesreća. Tačnije, ima ih jako malo s obzirom na sav taj haos u koji je ta ravan realnosti u tom trenutku uronjena.

I kako sam zaboravio na to naleteo sam na vest da su Google autonomna vozila, bez vozača i ne šinska vozila nego ulična i drumska, AI, imala više desetina udesa, recimo 50-60, u poslednjih nekoliko meseci.

Ono što je pozadinski šum ovog sad tranzicionog civilizacijskog doba u kom živimo je komentar autora vesti: „skoro ni u jednom slučaju nije vozilo bilo krivo".

Kada se krene put Dunhilla, iza leđa ostaje Tramore u raznim bojama. Lale ovih dana cvetaju prelepo, sunce se migolji u borbi s oblacima. Čim se pojavi, obajsa sve oko sebe, bojama daje prirodnu nijansu, a oči uživaju. pa i duša. Kuće, sve lepša od lepše, nižu se pored puta, a put je uzan, pa krivudav pa je naporno voziti. Irci dozvoljavaju 80km/h, ja ipak vozim ok 60.
Volim proleće u Irskoj. Umereno je, nije kao ono naše ili preterano ruće ili preterano hladno.Nema ni kiše onoliko, ali je ipak ima.

Пре две године наше кошаркашице су направиле сјајан успех, пласирале су се у полуфинале.

И ја сам писала о томе.

Ове године су отишле да покушају да понове, и да се изборе макар за квалификације

I eto mene opet. Dosta je vemena prošlo i mnogo toga se dogodilo. Događaji su prestizali jedne druge. Nije bilo vremena da nađem sebi pet minuta mira kako bi analizirala sve. Mašina radi bez obzira da li ste prisutni ili ne. Bolje bi vam bilo da ste prisutni jer vrlo lako možete propustiti nešto i mašina vas može samleti pre nego što se probudite. A uvek se nešto bitno događa.....

Na kraju krajeva nije ni bitno šta se dogodilo, već šta sam ja naučila iz toga. I to je prva stvar koju sam naučila. Naučila sam još da  nije dovoljno samo verovati u nešto već i ozbiljno

Danas, deset godina posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani. Na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Nisu neosnovane pomisli da bi Milošević, da je kojim slučajem živ, verovatno na neki način ponovo participirao u vlasti. Zbog takvog nelogičnog i zbunjujućeg stanja stvari, mnogo ljudi nezadovoljno živi, teško podnosi loše ekonomske prilike, gubi veru u pozitivne društvene promene i progresivno se razočarava u demokratiju za koju su se borili i koju simboliše 5. oktobar. Pri tome, demokratija u Srbiji se još uvek nije dovoljno „zapatila", vrlo je krhka i nestabilna.

Od trenutka kad je progovorio, nije prestajao da brblja. Bio je radoznalo dete. Sve ga je zanimalo. Stalno je zapitkivao, šta je ovo ili ono, kako se kaže... a šta to znači... Za divno čudo, nikome nije bio dosadan, svi su mu odgovarali kako su znali i umeli i smejali se ljubazno i s ljubavlju. Videvši ga još kao bebu kako spava s kažiprstom desne ruke prislonjenim uz slepoočnicu, babe, tetke, žene iz komšiluka, govorile su njegovoj majci: Biće to uman, pametan čovek. Živeli su u jednoj sobi niske tavanice, pod je bio od nabijene zemlje, njegovi roditelji su spavali

Relativno- život je čudo

Imam cast da vam predstavim meni dragog gosta

koji je, ovaj put, odlucio da sebe i nas

relaksira od politike: blackbox92

(za slucaj da vam ne treba relax, pogledajte

tekstove na tu temu, meni se svidjaju!) 

Čitajući knjigu Bil Brajsona “Kratka istorija bezmalo svačega“, dođoh na ideju da, meni najzanimljivije iz nje ponudim i vama u najboljoj nameri da vas relaksira I nikako