Nemam ništa protiv veb aktivizma.

Pisala sam već o tome.

Zdušno podržavam pojedine blogere u njihovim

naporima da skrenu pažnju na probleme kojim

obiluje ovo društvo. I ne samo ovo, naravno.

Smatram blog veoma bitnim, i sve bitnijim

učesnikom u formiranju kritičke javnosti, ma šta to bilo...

Ali:

Legnem oko ponoći, uzmem da čitam i posle pola sata ugasim lampu i zaspem. Oko dva sata posle ponoći probudi me bešika, odradim šoranje i vratim se u krevet. Pre nego sam ustao iz kreveta, spavao sam na levoj strani tela, sad se okrenem na desnu i pokušam da nastavm da spavam. Jok bre! Budan sam kao u sred podneva! Oči mi se same otvaraju iako mantram

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali. 

(Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба гледа у огледало и ....не верује својим очима.)

мој рођак, пропали студент Вукашин Прокупац звани Грозд, свирао је звечку у deBil - овом гостујућем оркестру у кафани код баба Чангризе . наиме ти уметнички пролазници по винском Срему имали су новину. 

Severn Kuji-Suziku imala je samo 12 godina kada je održala čuveni govor na Samitu o Zemlji Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine. Jedno dete uputila je jasne poruke predstavnicima svih zemalja sveta. Govorila je o krčenju šuma, hemikalijama u vazduhu, problemima sa otpadom, pohlepi i biljnim i životinjskim vrstama koje nikada nećemo moći da oživimo. Koliko god njen govor bio dečiji i u neku ruku romantično idealistički, poruke su bila jasne:

Ako ne znate kako da promenite stvari, nemojte ih još više pogoršavati.

Ako ja izgubim budućnost, to nije isto kao ako vi izgubite izbore ili nekoliko poena na berzi.

Ako je dete sa ulice koje nema ništa spremno da deli sa drugima, zašto su oni koji imaju sve još uvek toliko pohlepni?

Za svog dosadašnjeg života, sanjala sam o krdima divljih životinja, džunglama i prašumama punim ptica i leptira, ali sada se plašim da će oni opstati dovoljno dugo da ih moja deca vide.

  Predsednik Sjedinjenih Američkih država Abraham Linkoln (1809 - 1865) ponudio je da država kupi veliki deo indijanske zemlje a indijanskom narodu je obećan rezervat.

Na tu ponudu dobio je odgovor poglavice plemena Sietl.

Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži.

Kako se može kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode.

Pa kako ih možemo kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mom narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, sveti su u mislima i u životu mog naroda.

S dozvolom autora, (c) Vito Antesić 

Ornitolozi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Lige za ornitološku akciju u saradnji sa WWF-om, organizovali su prebrojavanje malih vranaca i potvrdili da uz obalu reke Save u Beogradu, ove godine zimuje 3.800 jedinki, što predstavlja 5.4 odsto evropske, odnosno dva odsto ukupne svetske populacije. Ovogodišnji rezultati značajno se razlikuju od prošlogodišnjih kada je evidentirano 5.000 ptica, ali njihovo prisustvo i dalje pokazuje veliku vrednost i značaj rečnih staništa u užoj gradskoj zoni. 

Narode blogerski,

da se samoubijem a onda da poubijam sve po redu kako mi nadođu! Sjetih se riječi moje strine Stojke, koje prvi put čuh kad imađah osam, devet godina. Još nekoliko puta sam je čuo da ih izgovora kad bi joj, više od jada i nevolje nego od bijesa, pao mrak na oči. Kad bi je prošlo muananje, mrštila se na komentare tipa: A kako jadna da ubiješ bilo koga ako sebe prvu samoubiješ? Ma ja to od muke velje, stislo me sa sviju strana pa mi ni glava ne rabota kako valja!

I inače je imala je pogan jezik. Benava,

.

Нема добре генерализације без ова два бећара, толико омиљена и толико спомињана. Човек би просто рекао да кад се о њима прича да просто стоје ту, тако, поред нас и климају главом у знак одобравања сваки пут кад су поменути. Толико су моћно оружје у доказивању постојања одређених законитости да им нема премца. Кад се каже да СВИ нешто-нешто, онда нема друге него показати прстом на макар неког ко се у речено не уклапа, али тако да тај неко није само "изузетак који потврђује правило". Јер СВА правила имају своје изузетке који их потврђују. НИКО још није видео неко правило да није такво. Чик ми приговори нешто, одмах ћу да зовем СВЕ да ме бране, а теби неће доћи НИКО, чисто да знаш. Тако то данас буде УВЕК. И НИКАД не буде да не буде тако.

НЕКАД је, међутим било другачије. Еее, НЕКАД је уствари СВЕ било другачије, толико да НИКО не би могао рећи да је данас ИШТА боље. ИШТА или НИШТА, као да је битно, важно је да ствар стоји чврсто на својим ногама и да НИКО томе не може да приговори. Јел треба да дајем и примере? Није довољно што је СВЕ баш тако како сам рекао? НЕКИМ људима НИКАД није довољно кад је нешто тако очигледно него УВЕК траже длаку у јајету. Тако је то кад СВИ СВЕ знају, али уствари НИШТА не знају. Нисам ја крив што је тако и што НИКО не може да докаже да није тако. 

Rođenje deteta je svakako najlepši i najvažniji događaj u porodici koji budi mnogo emocija. Od prvog trenutka stvara se ta divna veza za ceo život ispunjena najlepšim osećanjima, brojnim događajima, uspesima... Toliko je lepih trenutaka kojima će biti ispunjen vaš život kada dobijete bebu, a naša želja je da opišete onaj najlepši i podelite ga sa nama!

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom prvih godinu dana. Svakog meseca zadavaćemo novu temu, a decembarska tema je "Kada sam prvi put ugledala svoju bebu..."

(из циклуса ..... Присети на првојебе)

све више постајем свестан ,сад, када је моје прошло, и када тамни лавиринт психе,где илузије и недореци лако бивају замењени за истину, свакодневно се преплићући, чине да посумњам да нашем свету сатканом од речи да би се разумео сем вида ,слуха, укуса, мириса и додира  недостаје још понеко чуло ..... како би се самоспознали.

Ovih dana Vlada je odlučila da će minimalna zarada u Srbiji biti povećana na 30.022 dinara.

Gotovo istovremeno je najavljeno još jedno povećanje, Predsednik Republike najavio je da će nagrada za osvojenu zlatnu medalju na Olimpijadi biti povećana na 50.000 evra.

Zanimljiv je kontrast dva povećanja.

Prvo povećanje je definitivno, Vlada je, kao nadležna za to, već donela odgovarajuću odluku. Drugo nije, samo je najavljeno i to od nekog ko za to nije nadležan. Ali, znajući predsednikovu faktičku "specifičnu težinu",u okvirima "sistema" (naravno, uz uslov