Jednom davno u jednoj dalekoj zemlji u jednom malom gradu živela su tri Romčeta. Pošto su već dovoljno porasli, a još uvek su živeli sa svojim roditeljima, odlučili su da se osamostale. Jednog dana obavestili su svoje roditelje da odlaze u beli svet, odnosno u beli grad. Roditelji su plakali i pokušavali da ih od toga odvrate. Plašili su pričama da u gradu belom ima mesta samo za bele ljude, o zlim ljudima koji u njemu žive, o Velikom Gramzivom Mišku i njegovom drugu Velikom Zlom Đilasu. Na njihovu žalost te priče nisu uspele da uplaše tri Romčeta, te su oni spakovali svoje stvari i krenuli ka gradu belom. Pratili su danima put od bele cigle i stigli do grada bele boje gde du odlučili da se nastane. Belograđani su ih gledali popreko, jer nisu bili beli, ali to Romčiće nije mnogo brinulo.

Našli su jako lep plac i odlučili da tu naprave kućice za sebe. Pošto su želeli da se osamostale, odlučili su svako napravi kućicu za sebe.

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

Društvo hispanista predstavlja:
  

Argentina u Beogradu

   Hiljadama kilometara daleko, Argentina, Buenos
Ajres, tango... a mogućnost da osetite duh ove
latinoameričke zemlje nikada nije bila izvodljivija.

   Poslednjih godina u našoj zemlji prisutno je sve
veće interesovanje za kulturu zemalja španskog
govornog područja.

 

- Zar ne vidish da govorimo gluposti?

- Pa shta? Zar mora svaka moja rech da bude kao za u knjigu?

- Pa danas bi bilo zgodno.

- Gluposti. Sve ljudske rechi, rechi realnih ljudi su za knjigu.

- Pa umetnost ne mora da bude kopija realnog sveta.

- I ona je deo realnog sveta. Neka se uchi. I ja zasluzhujem knjigu. I moj zhivot zasluzhuje knjigu. A ne samo zajashio on svog Bukefala i fiiijuuu vinuo se iznad planina, sa svakim udarcem sablje letelo deset nevernih glava, a zhene samo gledale, uzdisale, i mashtale kako da njegov

Idem sad u Dablin. Na koncert. Okkervil River, pisao sam jednom o njima

http://blog.b92.net/text/1931/You%20Can%27t%20Hold%20The%20Hand%20of%20a%20Rock%20and%20Roll%20Man/

Dakle, da se odmorim malo od svadja i prepucavanja na blogu, od Obame i Euleksa, crnaca i belaca, cigana i grobara, ksenofoba i homofoba.  Bre, glava pocela da boli od toliko svakakvih rasprava. Mislim se, ajd' sto me boli kada se svadjm sa nekim do koga mi stalo, al' sto bre da se kidam zbog

Umre čoveku žena na porođaju i on ostane sam da podiže troje maloletne dece: jedno za nju, jedno za sebe i jedno za državu. Sumnjajući da mu je žena stradala od lekarske greške, krene da isteruje pravdu. Legalno, kroz institucije sistema, poštujući proceduru.

***

Poligraf, 24.02.2009.
Gost emisije: Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja

Jugoslav

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.

 

Bermuda Highway

Sometimes I walk around town looking at faces, wonderin why their bodies go to silly places.
Walkin past the carpet mills looking in and takin stills, your ass it draws me in like a Bermuda highway.
Oh, don't carve me out! Don't let your silly dreams, fall in between the crack of the bed and the wall.
Two times I fell asleep in a dirty basement snoozing in cobwebs and the cement.
Sometimes I wonder why that meek guy got all the fame, maybe I'm to blame for his short bitter fucked up life

"Alo momak, ko si sad pa ti?!?!?"

Na biračko mesto sam stigao tek u 7, iako mi je rečeno da moram da budem još u 6 sati. Jedva sam i tada uspeo da ustanem, a kada sam video nižeg, proćelavog čoveka koji je namrgođen išao prema meni samo sam poželeo da se vratim u krevet. Ne znam ni zašto idem da posmatram izbore, ali se uvek dobro ismejem dok zezam članove drugih stranaka. S obirom da živim u prigradskom naselju dosta kontrolora znam bar iz viđenja.

VOZOVI PROLAZE, A I KARAVANI PROLAZE, PSI LAJU NA KARAVANE A LJUDI UJEDAJU VOZOVE, I ŠTA SE TU JOŠ DEŠAVA OSIM ŠTO JE I LETO STIGLO U NAŠE MALO BEOGRADSKO IGLO!

MA UDARILA NEKA VRUĆINA U GLAVE, UPALIO SE ASFALT, PA SEMAFORI GORE U TRI BOJE PLAVE, TOPI SE RUDA IZ VISOKIH PEĆI NOVOBEOGRADSKIH SOLITERA, PO KOJIMA GLOMAZNE

Nisam bio na netu sedam dana, sem kratkih dolazaka "na brzinu". Zato ovaj tekst tek sada. A nisam mogao da ga preskočim. Niti želeo. Otišao je najveći. U njegovim pesmama sve je bilo savršeno. I izvođenje i tekst i muzika, spotovi remek delo... Njegova koreografija, neponovljiva.

Otišao je jedan nesrećan čovek. Nije izdržao pritisak. Ostale su pesme. Ove su mi najdraže:

 

Znam da je na nekoliko blogova pisano o MJ i rečeno sve što je trebalo da se kaže. Zato će, po prvi put, moj blog biti zaključan za komentare. 

     Nikad ranije nije bio u selu. Izdanak nekoliko generacija Beogradjana nije cak ni poznavao bilo kog seljaka - povrsna poznanstva sklopljena preko tezge na Zelenom Vencu se ne racunaju - a sad je, odjednom, bucnuo u nepoznato. Bandzi je onda (sredinom sedamdesetih) bio potpuno nepoznat ali je ovo bilo najblize poredjenje - samo sto ovde nije bilo konopca. Prvu nelagodnost osetio je tri dana ranije, u kancelariji Direktora, koji je uctivo - tada se jos drzalo do forme - upitao pet  novozaposlenih da li imaju neke zelje u pogledu rasporeda radnih mesta. Cetvoro lokalnih znalaca situacije

Samo jednom sam imao priliku da čujem uživo muziku sa kojom počinju utakmice u Ligi Šampiona, kao i da uživo vidim zastave koje se iznose na teren. Bio je veoma hladan dan, decembra 2003. godine, a Partizan je igrao poslednji meč u tom takmičenju. Dočekali smo Olimpik iz Marseja‚ ekipu koju je predvodio Drogba, strelac 3 gola na utakmici u Francuskoj. Sećam se da su poveli, da smo izjednačili i da je Saša Ilić promašio zicer koji nas je vodio u KUP Uefa. JBG.. Sale je u Ligi Šampiona od najvećih 5 promašaja te sezone, verovatno zauzeo prva 3 mesta:) Završava se ovogodišnja