Subota - 3. dan

Danas idemo u Pompidou centar. Vise volim ime Beaubourg ali ga mnogo smesno izgovaram i klinka dobija napade smeha. S druge strane je rec ‘centar' od koje mi dolaze misli na ludnice, a ne svidjaju mi se ni politicari koji svoja imena kace tamo gde im nije mesto ali je Pompidou tako smesno pompezna rec, cak se i slaze uz vodovodne cevi kojima je ova galerija moderne umetnosti obmotana, pa ko sta voli. Slucajem smo po izlasku, na par koraka od naseg ulaza otkrile jedan od zatvorenih pasaza Pariza.

Utorak - 6. dan

Rodin-ov muzej je na levoj obali Sene, u mirnom kraju i finoj ulici. Smesten je u kuci u kojoj je Rodin radio, ziveo... - ili sam tako ja mislila. Kad smo prisle ulazu shvatile smo da je kuca u stvari palata. Od onih u kojima nisu ziveli kraljevi nego pravi bogati Parizani. Cak i za uspesnog umetnika, sto je Rodin postao u svojoj kasnijoj karijeri, to je ipak bilo previse. Palata - Hôtel Biron - ima zanimljivu istoriju.

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom - proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Juče sam istrčala 10 km za oko sat vremena. Bilo je mnogo vruće - oko 33 stepena. Imala sam utisak da ceo grad trči. Trka je bila u Minhenu. Počeli smo negde oko 11.30h. Meni je bilo neverovatno toplo i pre nego što smo krenuli.

Povela sam i Ninu, moju ćerku - obezbedlila joj sve one čangrtaljke da navija za mamu i stala na start. U gradu - super. Muzika trešti sa razglasa, svi uniformisani u narandžaste majice spremni da se znoje i dahću u narednih sat, dva ili koliko treba.

Najdraža knjiga koju sam u knjižari "Beopolis" ikad kupila jeste knjiga "O Prtku" - priča o dečaku koji je mnogo voleo da prdi, a jednom je tako snažno prdnuo da je sam sebe lansirao na Mesec. Nikad neću zaboraviti koliko se moja pokojna baba danima smejala čitajući je, dok je napamet nije naučila... još uvek mi u ušima odzvanja taj njen iskreni, grohotan smeh. Držala je knjigu stalno pored sebe, u krevet je nosila,

U organizaciji Udruženja za javno zdravlje Srbije, 31. Januara 2010, u Beograd dolazi Dr Michel Odent.

Dr Odent je veoma poznat reformator u domenu trudnoće i  porođaja. Tokom 1970-tih godina pokrenuo je u Francuskoj značajne promene u akušerstvu. Uveo je u porodilišta kućnu atmosferu, zatim mogućnost porođaja u vodi, kao i podoj u prvom satu nakon porođaja. Takođe je uveo i nefarmakološke metode za ublažavanje bola tokom porođaja.

Sredinom

Kažu da u životu postoje situacije koje razdvajaju dečake od muškaraca. Kada se pojavila mogućnost da idem kao jedan od prvih novinara u Egipat, nisam ni pomislio da je to nešto za šta treba preterana hrabrost. Jednstavno dobiješ zadatak i odeš.
Nemiri koji su se dešavali bili su mahom skoncetrisani u Kairu što je poprilično daleko od Crvenog mora i glavnih turističkih destinacija a uz to mi Srbi smo vremenom oguglali na ratnu opasnost, revolucije i kontrarevolucije tako da o bezbednosti nije bilo preteranih briga.
Da krenemo redom.
Let iz Beograda je bio malo poznatom egipatskom avio kompanijom “Memfis” i prošao je savršeno uz solidno posluženje i čak dve lepe stjuardese. Nova ali, čini mi se, moćna turistička agencija “United trevel international” nije ništa prepustila slučaju.

Nisam mogao odmah da reagujem, čim smo izgubili utakmicu od Slovenaca. Pustio sam da se malo "smire strasti". Prošlo je par dana i smirivanje strasti se nije desilo. Naši orlovi su izgubili svaku šansu da učesvuju na evropskom prvenstvu u fudbalu. Kao što smo slutili protiv Italijana nismo mogli da se vadimo, ali Slovenci su bili viđeni za odstrel... Ne kažem da se naši fudbaleri nisu trudili. Daleko od toga. Trudili su se ali nešto nije štimalo. Što reče, sada već bivši trener orlova Golub "Nismo imali sreće, ni danas, ni pre neki dan, ...", a cinici kažu da nismo imali sreće što nam je Petrović na kormilu reprezentacije.

Dve sličice sa utakmice protiv ratobornih Slovenaca kojima ova pobeda nije imala takmičarskog značaja su mi ostale duboko urezane.

Međutim par komada skupe garderobe koji neobično štrče iznad ostalih odevnoh predmeta sa sobom nose drugi problem. Kako sad kad izlazimo u noćni provod da obučemo bilo šta drugo? Komad garderobe deset puta skuplji od bilo kog drugog iz ormara te doslovno doziva da ga obučeš. Moja maslinasto zelena majica "Ed Hardi" ima na grudima glavudžu tigra dok je Jovanina haljina crno bela u zebra stilu. Da budem iskren nisam ni primeto da je par odlazaka na večeru ili u diskoteku sa suprugom ćelavi kolumnista krupne građe odeven uvek u isto, najskuplje dok je njegova prelepa supruga maskirana u koko šanel zebru od 800 američkih novčanica.

Deset žena u Angoli pozvane su da učestvuju u izbor za najlepšu u zemlji. Ono što je posebno u ovom takmičenju je što su one samo šačica onih 80.000 ljudi koji su trpe posledice aktiviranja nagaznih mina tokom i posle gradjanskog rata u ovoj afričkoj zemlji.

 Pripadnici Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević ubijeni su 5. oktobra 2004. godine, dok su bili na straži u blizini podzemnog objekta "Karaš" u Topčideru.