Da smo okruženi licemerima nije nikakva tajna, ali je potrebno mnogo više ukazivati na to! Ovih dana čujemo i u pojedinim medijima čitamo, kako se gejevi spremaju da šetaju dok narod gladuje. Čak su se i navijači usudili da imaju jedan takav transparent na utakmici, a da im niko ne postavi pitanje, a vi svakog vikenda igrate fudbal, skačete i pravite nerede, dok narod gladuje.

Ali, ono što je meni interesantno jeste da se niko posebno ne bavi licemernošću SPC, bahatošću i rasipništvom koje je toliko očigledno! Poslednji primer je otvaranje Patrijaršijske prodavnice na Terazijama. Luksuzni brendovi kao što su Armani i Burberry, koji su im u komšiluku, padaju u senku od SPC brenda.

- beleška o razlozima, motivima i  nesavladivosti ljudske potrebe da negativno definišu druge i da se, često s nepodnošljivom lakoćom, rugaju drugačijima od sebe samih smatrajući da tako "ispadaju bolji", beleška o teoriji "prirodnosti" netrpeljivosti prema različitima i "neprirodnosti" regulacija, propisa i zakona koji ponašanje zasnovano na takvoj netrpeljivosti  zabranjuju -

Koliko rasprava nam treba da bismo razumeli da se u pravilima o poštovanju i uvažavanju drugačijih od nas samih radi o elementarnoj ljudskosti mnogo više nego o zakonima koji su tek nedavno (pre nekoliko decenija) doneti e da bi zabranili da se prema tim, drugačijim od nas po bilo kom osnovu, ophodimo i ponašamo ikako drugačije nego kao  prema ljudskim bićima?

Zašto se smatra prirodnim, impulsivnim i instinktivnim da ljude drugačije od nas tretiramo kao "manje važne", "nepoželjne", "nejednake s nama", kao neke koji samo zato što su različiti od nas moraju biti marginalizovani, "sklanjani od očiju", isključeni iz raznih društvenih aktivnosti od rođenja?

Zašto je potrebno zakonima propisati zabrane ponašanja zasnovanih na takvim predrasudama i dogovarati obrazovanje od najranjih uzrasta u nekom društvu da bi se takvom dogovorenom, propisima utvrđenom kulturom prema drugačijima omogućilo da budemo ono što za sebe, po prirodi stvari, smatramo da jesmo - ljudi?

Koliko poruga, verbalne agresije, bahatih postupaka raznih nas treba da prođe da bismo zaista, primetno i merljivo promenili svu tu kulturu netrpeljivosti koju branimo svojom "ljudskom prirodom", tradicijom i naučenim stereotipima tvrdoglavo "braneći neodbranjivo" jer smatramo svoje pravo na mržnju prema drugačijima - takođe ljudskim pravom? Da li je to pravo na mržnju i netrpeljivost stvarno - ljudsko pravo?

Prenosim ovaj tekst sa sajta organizacije "Naši", bez dozvole autora.

Kada je Dositej uzviknuo: "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce...", slutio je, znajući koliko nacionalna ideja u Srbalja ima zapaljiv, privlačan i visokoenergetski potencijal, kako će se za nju lako lepiti ljudi lošeg kvaliteta. Oni sa rupom u karakteru. Oni neostvareni i frustrirani različitim životnim neuspesima. Ali i promućurni, prepredeni i skloni da one prve zavedu i iskoriste za zadovoljenje svojih niskih strasti, zavodeći

Evo opet ja pisem blog neplanirano ... i to samo sto sam pre desetak minuta odgovorio blogerki anchi da nemam vremena za tako nesto (ona mi predlozila da napisem nesto u vezi oslobadjajuce presude Haradinaju na sudjenju u Hagu).

Da budem iskren nisam ni pratio to sudjenje niti sam tacno znao ni za sta je njemu sudjeno. A o sudu u Hagu sam i ranije mislio da se vise radi o politickoj nego o pravosudnoj ustanovi. I malopre sam procitao blog  Nietzsches Aprentice  

„DNEVNIK” EKSKLUZIVNO OBJAVLJUJE

 EU i njene države članice, s jedne strane, i Republika Srbija, s druge, prepoznajući da Srbija ima ključnu ulogu na Zapadnom Balkanu. Kako u obezbeđivanju stabilnosti, tako i u pogledu ekonomskog razvoja, prosperiteta, a ujedno želeći da prodube odnos između EU i Srbije, koji je zasnovan na bogatom i raznolikom opsegu kulturno-istorijskih, ekonomskih i međuljudskih veza, prepoznajući da je narod Srbije deo evropske porodice i da će produbljivanje odnosa između EU i Srbije, koje vodi ka članstvu imati direktne koristi za narod Srbije,

Citam, eto, kako Biljana Plavsic izlazi iz zatvora odsluzivsi dvotrecinski dio kazne za pocinjene ratne

oslobodise je

Bože moj, pre mi daj život jakih uzbudjenja nego misaoni život (Dž. Kits)

Ovih dana, tačnije oko Božića, tražeći za čitanje nešto "pre uzbudljivo nego misaono", kako bi Kits rekao (eh, ti pesnici!), naleteo sam na zanimljivu i provokativnu novelu "Moja majka", od Žorža Bataja (Georges Bataille: Ma mère). Pre toga, video sam najave u stilu "Majka uvodi svog sedamnaestogodišnjeg sina u svet razvrata" i „Priča o mladiću koji doživljava ekstazu tokom svog moralnog propadanja", što me je zaintrigiralo, priznajem. Pored toga, već sam imao nekih saznanja o Batajevom slobodnom tumačenju eroticizma i ljudske seksualnosti uopšte, pa sam se hteo nadopuniti.  

   "...a u ruke Mandušića Vuka...." - Šta koristimo za sportski ribolov ?

  Danas uopšte nije problem doći do kvalitetnog i relativno jeftinog pribora. Ali sedamdesetih, to je bio – podvig : po moj prvi štap "Cormoran" sive boje, morali smo otići čak (a tada je to bio puuut) u Pančevo. U Beogradu nije bilo ničeg pametnog (...!) – osim par polupraznih prodavnica "Lovac", a ljudi koje je ribolov zanimao – bukvalno su se snalazili.
 

Moj dragi gost još jednom: Florian 

More se tih godina, mada smo bili znatno siromašniji, mnogo lakše moglo doseći. U osnovnoj školi odmarališta Lovran, Lošinj, Pag; u gimnaziji vozom do Ploča i duž cele obale, sa posebnim obaveznim osvrtom na Dubrovnik. Početak studija ostrvske ture Mljet, Vis, ... da bi se rođenjem dece ustalila Istra. I pre toga sam letovanje najčešće završavao saborom, prvo u Rovinju a posle u Poreču, odakle se kretalo direktno na nastavu. Završetak studija i zapošljavanje poklopio se sa pretvaranjem nekog nasledstva ženinih roditelja u stan.

Bilo iz kog ugla gledano, fascinacija zapadnog sveta islamskim običajem nošenja vela već vekovima ne jenjava; naprotiv. U jeku diskurzivnih, ali i javnih debati koje se baziraju na tezi Semjuela Hantingtona u skladu s kojom „civilizacije" zapada i islama deli nepremostiv (odnosno „istorijski") kulturološki jaz, veo je uvek dobrodošla tema, razlog i meta međusobnih napada najrazličitije pozicioniranih zagovornica svega onoga što se podrazumeva pod zavodljivom odrednicom „ženskih prava" s jedne strane, i ne samo pristalica anti-zapadnjački orijentisane ideologije, već i na ne-, odnosno anti-liberalno demokratskoj ideologiji ustrojenih režima s druge. Slično velu, možda je i razmišljanjima o „demokratiji," „ženskim pravima" i „islamu" najkorisnije pristupiti odgovarajući na pitanja „kada," „kako," „gde" i „za koga". Mozaik odgovora kroz vekove i prostore otkrili bi koliko je neuniformna, raznolika, promenljiva i nejedinstvena slika tih pojmova, iskustava i stvarnosti koje su pod njima podrazumevane.

Sledeći kratak prikaz razmišljanja o velu nastao je kao posledica autorkinog gotovo dvogodišnjeg boravka u najbrojnijoj po broju muslimanskog, a četvrtoj po ukupnom broju stanovništva zemlji na svetu, Indoneziji, gde pohađa interdisciplinarne doktorske studije iz oblasti religije i kulture (ICRS) pri Gadjah Mada univerzitetu u Džogdžakarti (Centralna Java). Autorka teksta nudi prikaz umesto statističkih podataka iz dva razloga. Prvi je nepostojanost statistike u zemlji koja se kotira u sam svetski vrh po nivou zastupljenosti državne korupcije. Uostalom, da je statistika u Indoneziji istorijski nestabilna pojava pokazuje i podatak da se do današnjeg dana ne zna broj ljudi postradalih u antikomunističkim čistkama sprovođenim tokom 1965-66, gde se procene kreću od 200 000 do 1 000 000, ili više, ubijenih/nestalih. Drugi razlog je pokušaj da umesto brojki, tekst ozvuči glasove žena koje veo nose, ili se na to pripremaju, s idejom da se pojedinačna iskustva, onako kako su refraktovana kroz autorkinu prizmu, ponude na uvid čitateljstvu za koje je sticanje takvih iskustava višeznačno predaleko. Iza svega, neosporno, stoji neskrivena agenda koja nalaže da se u debate o „islamu" i „ženskim pravima" vezano za upotrebu vela stavi akcenat na pozicioniranost. Otuda pitanja „gde," „kako" i „za koga"...

FOTO robot Velikog Srbina

U Hagu će se konačno suočiti sa poraznom cenom jednog suludog projekta, začetog

Jednakiji i jednaki!

A onda je početkom 2020. godine nahrupila pandemija. I opet su najveću

Odgovor ne znam, ali znam ko zna. Pravo znanje nije samo da poseduješ pravu informaciju, nego i snalaženje kada je nemaš da znaš koga da pitaš. Pošto je Bog odavno rekao laku noć Srbiji teško da mogu da dobijem ovu informaciju iz prve ruke. Da “dođem Bogu na istinu“ samo zbog ove informacije još uvek ne žurim. Preostaje samo jedan jedini način. Preko franšize ili ti posrednika, našeg dragog sveštenstva.