Prvi put sam živeo u Engleskoj početkom osamdesetih, radio u londonskom ofisu jedne jugoslovenske firme.  Mlad , lep, lepe parice, plaćen stan. Uživanje.

U Englesku sam drugi put otišao da živim  deset godina kasnije, u Aprilu ’92 . Ovaj put je bilo drugačije. Živeo sam u sobici iznajmljenoj od jednog izbeglice. Da pojasnim, izbeglička porodica ( muž, žena, dvoje dece) su dobili stan od Engleza

Glas razuma Čkaljinog sina

Medju tim retkim glasovima su i javni časovi etike, civilizovanosti i hrabrosti glumice Mirjane Karanović i glumca Čedomira Petrovića.

Za

 Reformisano sudstvo ministarke Malovic, tj sudstvo koje ce da donese preko potrebne promene u nacin funkcionisanja pravosudnog sistema u Srbiji i time nas dodatno priblizi Evropi, osudilo je napadace na Teofila Pancica.

Na tri meseca zatvora. 

Onaj nesretnik sto je napesnicio Velimira Mahatmu Ilica dobio je od tog istog suda cak 2 godine.  

Bogoljuba Arsenijevica Makija to isto (reformisano) pravosudje jos uvek goni po montiranoj optuzbi iz vremena Miloseviceve jednokrevetne diktature.

Marku Milosevicu u tom istom pravosudju zastarilo proces. Navijaci iz

Evo i mene na blogu 92-ojke. Negdje u dalekoj Gvatemali, u čarobnoj Antigvi, čija španska arhitektura stotinama godina odolijeva što revolucionarima, što velikim vodjama , što u moderno doba onome što se na ovim prostorima zove građevinska mafija, Veran me lomio da se prihvatim tog odgovornog zadatka. Onda me, po povratku, preuzeo Dejan Restak, a dotukla Vesna Dozet. I tako sam ja, iz lijepe naše, viva vero patrije, došao u vaše dvorište. Kao veliki brat. Imate pravo da me odmah izbacite, a čak i ako me duže zadržite, da ne kažem do kraja (Velikog brata), unaprijed se odričem

ili o propuštenim(?) šansama(?)

Priča iz mog života na koju me je iz nevezanog podsetio vajkajući komentar Vladimira Petrovića o propuštenim šansama: Gde bih ja licno danas bio da sam samo umeo da iskoristim (dobro ne bas mnoge, ali nekoliko) neke sanse koje su mi se ukazivale, he, he, he...

Imena i datumi poznati piscu (meni) i akterima.

ili rupa u zidu?

Pomenuh li da mi je Indian Wells verovatno omiljeni teniski turnir?

Ovim turnirom počinje tenisko ludilo i u naredna 3 meseca će se odigrati 6 velikih turnira - ovo je početak teniskog proleća :)

Ono što bi moglo da bude jedna od karakteristika ovog sada turnira je da je "tenis ponovo zanimljiv" (na prethodnim se znalo da Novak osvaja) :(

Jedni moji, neki, dragi drugari su me onomad prijatno oduševili kada su mi za rođoš poklonili sabrana dela...

Ne znam čime sam to zaslužio.  Možda zato što sam stalno ponavljao... ovo je mnogo dobra priča, tako se nekada živelo i odrastalo, znao se red, a znala su se i pravila.  Radilo se o ljubavi, prijateljstvima, malim zavistima ponekad, ali se znao red.

 Kako god bilo, stvari su se uvek poravnavale na viteški način.

A ako je pravila nekada trebalo i prekršiti... znao se način kako... i kako su se za to dodeljivali krediti.

E,

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i... tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

- Себичан си.

Изречено олако, у љутњи, око нечег безазленог.

Jasno je da nam nedostajete. 

A mi vama? 

Mi koji smo otišli.  Jes´ malo bezobrazno i nasrtljivo pitanje, ali ipak me interesuje šta mislite: da li nedostajemo Srbiji? 

Letos, dok sam sabirala impresije po domovini, uleteše mi u audiosferu rečenice tipa:

«Eto, nije ni višu školu mogao da završi, a sad je direktor osnovne škole»,

«Samo

      Pošto me muž već danima vara sa Urošem Voždovcem i Ubuntuom, a maloletni sin crta obešene babe (čitaj: visibabe), spadoh na pomaganje kćeri mi za takmičenje u znanju o Crvenom krstu. Ona, dakle, ima vrlo egzotičan ukus kad su takmičenja u pitanju. Ništa srpski i matematika i ostala boranija. Prošle godine se dva meseca spremala za takmičenje Mladih vatrogasaca, ali se razbolela dva dana pred sam dogadjaj. Domar (coach) me zvao sav očajan - E baš šteta, ona mi je bila okosnica tima. Jaka je! Može dve pune kofe odjednom da nosi!
       Elem, kad je

Jedan te isti. No, deca, kao što isti crtani gledaju sedam dana zaredom, po tri puta dnevno, tako hoće da idu u isti cirkus.Valjda ih smiruje ideja da je bar nešto isto, u svetu koji se neoprostivo brzo menja pred njihovim malim očima.
Svake godine je šatra sve manja, i sve je manje cirkuzanata, i posetilaca...šteta...i olinjalih životinja...to baš nije šteta.
Karte su neoprostivo skupe (za nas posetioce) i neoprostivo jeftine za njih...prave umetnike. Ja bih uvek više platila cirkuskog artistu nego glumca u reklami za uloške. No, ja o parama inače nemam pojma, pa zaboravite.

Išli smo sinak i ja.

Blizi se moj rodjendan koji me uvek raduje umesto da me zaprepasti ili uplasi. To su uspomene iz detinjstva, ocekivanja, pokloni, torta. Kako starimo, detinjstvo je godinama unazad sve dalje, i samo izdvojena secanja ostaju.

Kada bi vi znali koliko sam ja zelela da imam nekog jazavicara na baterije koji je licio na pravog psa,milsim da je i hodao i imao lanac. Umesto toga, dobila sam  igracku koker spanijela negde iz inostranstva i nazvala je Bernika jer sam obozavala  Bernardince.Nije bilo tad moderno, psi, lutalice, udomljavanja, a imati rasnog psa koga si kupio,  tek retko ko