“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.”reče davno Dušan Radović, a Gorki mnogo ranije “Deca – to su naše sutrašnje sudije.” Tačno, deca su uvek minuli rad starijih. Porodica je nezamenjiva u njihovom vaspitavanju ali i društvo koje često ne vodi računa o njihovom vaspitanju i obrazovanju pa tako opstruiše i ono što porodica pokušava. Televizija mnogo direktnije utiču na decu nego na odrasle i upravo zato može biti snažno sredstvo vaspitanja ali i suprotnog.
Kada se danas pogleda šta programi svih televizija nude deci onda je to katastrofalno. Drušvo i država pa još i akademija nauka i crkva koji se toliko brinu o deci kao najvećem blagu, čine to samo na rečima. Da je drugačije onda dečji programi ne bi ni bili ukinuti, odnosno zahtevali bi da se odmah  vrate.

 

Nekada su deca  gledala:“Kockica”, “Priče iz Nepričave”,“Na slovo, na slovo”, “Laku noć, deco”, “Metla bez drške”,“Muzički tobogan”,“Fore i fazoni”,“Poštar Aca”, “Neven”“Putokaz”, “Kolariću paniću”,“Opstanak”, “S one strane duge”. Danas gledaju:“Dizni na RTS”,” Ben 10”,” Ruske bajke”,”Sunđer Bob Kockalone”,“Telmo i Tula”, “Šumska škola”,“Spajdermen”,”Brodić Elijas”, što podstiče agresivnost ili ima za posledicu strah i ružne snove.Ako već nije bilo ništa od one laži da će se ukinuti PDV na dečju opremu,

“Svi smo mi imali pomalo Miloševića u sebi. Da mi nismo bili takvi, ne bi bilo ni Miloševića. On je posledica društva. Kao Hitler u Nemačkoj , posledica slabog društva. A društvo smo mi: i opozicija, i Crkva, i intelektualci“...

Citirana misao Zorana Đinđića, kao ideja vodilja one Srbije koja ─ uprkos kako unutrašnjim nepovoljnim okolnostima tako i katastrofalnim greškama međunarodne zajednice ─ još uvek ima hrabrosti i snage da stane pred ogledalo i uzroke slabosti i vlastitih poraza potraži i pronađe u sebi. Opet, parafrazirajući Đinđića, dolazimo do jednostavnog zaključka da ni Srbija današnjice ne može da se promeni ukoliko mi ostanemo isti.

Istina je, dakle, prilično surova i jasna – i ogledalo pred koje treba da stanemo prilično deprimirajuće. Obaznađeno, poraženo i ne bez vlastitih zasluga poniženo društvo u kom živimo personifikuje upravo Drekavac na njenom čelu. Efemeran, licemeran, opasan i trom,..., on je izraz društva koje nema ni hrabrosti ni volje da počne da se menja. Društva koje će, opet zarad nesnalaženja u realnosti i vlastitih slabosti radije pristati na samouništenje nego na suočenje.

Revolucionarni pomak u ljudskom razvoju je kada mali čovek počne sam da se oblači. Što, naravno, prati dodatno rastezanje roditeljskih živaca, ali napredak je neosporiv. Dok potomak sedi u hodniku i vezuje prste pertlom u mrtvi čvor, na kome bi mu pozavideli i najiskusniji morski vukovi. Operaciju prati refren: »Mogu sam!«, a prisutnog roditelja podilaze žmarci od zadovoljstva

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Boli li srce od okretanja glave?

Na koliko će se savesti podeliti nemerljivo mali, a tako veliki, delovi duša dece koje više nema. Koja su strašnom smrću umrla zato što nisu imala izbora. 

Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne boli.

Njegova svetost patrijarh Pavle je, tokom prolećnog zasedanja Sabora, iz svoje bolesničke sobe isterao trojicu vladika, koji su ga posetili na VMA kako bi dobili njegov blagoslov za izbor novog patrijarha.

- Neće biti sa mnom kao sa Germanom, kažu da im je viknuo na rastanku. Naime, Pavle je za patrijarha SPC izabran dok je stari patrijarh German ležao na VMA i također se protivio smeni.

Bliži se jesenji Sabor.

Beograd če uskoro dobiti crkvu u obliku broda. Gradiće se od sibirskog kedra, koštaće oko pola miliona evra. Sredstva će obezbedti  Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka i ljudi dobre volje. Patrijarh je dao svoj blagoslov i čim crkva bude završena biće porinuta kod donjeg špica Ade Ciganlije.

Jedne noći stigao je u neuobičajeno uzbuđenom stanju. Doneo je neki mali kasetofon i odmah pustio traku, Šubertov kvintet za gudače. Ne bih to nazvala seksi muzikom, a nisam ni bila u takvom raspoloženju, ali on je želeo da vodimo ljubav, tražio je, tačnije rečeno – izvinite što sam ovako eksplicitna – da usaglašavamo kretnje s muzikom, sa sporim stavom.

Naleteh slucajno na blogu Ninoslava Randjelovica na post nase sveznalice Ivane za koji mislim da zasluzuje mnogo veci publicitet ... POSEBNO na ovom blogu, na kome smo o ovoj temi toliko diskutovali. Pa evo ovde prenosim njegov sadrzaj:

АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК СЕ ЗАХВАЛИО ПРЕДСЕДНИКУ ТАДИЋУ НА ЧЕСТИТКАМА 

БЕОГРАД - Председник САД Барак Обама упутио је данас

(Napisano uz ekstremnu samokontrolu i biranje reči. Srpski narodni jezik bogat je psovkama koje ovog puta ne upotrebljavam)

Kada zmija krije noge ona to prilično uspešno radi. Nema ih i to jo skrivanje joj ide od ruke, koju takođe, nema. Kada 'država' pokušava da sakrije problem ljutitim odbijanjem činjenice da postoji problem uz istovremenu neaktivnost, problem ponovo ispliva. I jači i veći.

sasvim svedena, nepretenciozna, ozvučena sećanja jednog izvođača spikersko-voditeljskih radova

... Tek sam se bio vratio iz vojske i baš sam se uželeo Indeksa... Taman dođoh u Beograd, a Glavni i Zamenik Glavnog se posvađali. Pa se pomirili. Dođem i otčitam jedne nedeljne velike vesti s Tamarom, čujem od ljudi detalje svađe i pomirenja. OK, trebalo je da se za neki dan pojavim na redakcijskom da dobijem raspored. Ali, ona dvojica se opet posvađala, ovog puta javno, preko radija, telefonskih sekretarica i novinskih agencija... Nisam ni sa jednim bio u posebnim odnosima,

Ovaj tekst sam objavio prethodno u sarajevskom Oslobodjenju desetog maja.

Prije nekih pola milenija, Niccolo Machiavelli je ustvrdio da se ratovi zavrsavaju ili pobjedom ili pomirenjem. To bi onda znacilo da rat u Bosn i Hercegovini nikada zapravo nije zavrsen osim ako bi se post-daytonska drzavna kreacija proglasila necijom pobjedom. Vodeci nacionalisti tvrde da su oni zapravo pobjednici, njihove etnicke skupine i tu nema pretjerane razlike medju njima, ali uporede li se osnovni ciljevi s pocetka rata s njegovim rezultatima rezultat je katastrofalni poraz bez obzira iz kojeg etnickog

гошћа блога  . . . . Mr. Ivana K.

U San Dijegu sam prvi put videla pelikane, i kolibrija sam videla, hibiskus raste kao drvo, i svaki put je vodio do okeana. A okean…
Sta okean?
Okean.

                      Gospode Bože, kako je život lak kad ti ide lako, a kako težak kad ti ide teško! (F. Rot)

Da li je tragedija ako jedan markantan američki pisac ne dobije Nobela? Odgovor je: nije!

A da li taj pisac treba da piše i piše i piše, sve do poslednjeg daha, odnosno, narodski rečeno, sve dok ne otegne papke? Odgovor je: ne!

Da sada pređem na stvar. Ja sam Filip. Njuarčanin po rođenju. Jevrejin sam, naravno, ali iz srećnije generacije, koja nema mučne uspomene na glad i nemaštinu, nepripadnost i izdvojenost, kompleks inferiornosti i progone, i tako to.

U piljarnici na uglu Davisville avenije i Yonge ulice sam na pult složila svoj izbor voća i kesu spanaća kad mi je mladi Kinez - koji nije više tako mlad kao otac dvoje male dece, kojima sam videla početak u rastućem stomaku njihove majke - po prvi put posle nekoliko godina poslovanja na tom uglu rekao nešto lično: da li sam se vratila juče po svoj kusur? pitao je.

Iz Beograda sam se vratila pre nedelju dana. Tamo uglavnom nisam ništa radila. Šetala se, jela sladolede iz plavih i zelenih frižidera, malo sredjivala ruže po placu sve sa mirisom roštilja i grajom prijatelja koji su - eto, zbog mene, roštilja ili lepog vremena došli u najlepši zamak na svetu-vikendicu na Avali. Vodila me i kuma Dejana u kabare na Slaviji. Smejala sam se do suza.Vodila me Jovana na top-hit super mesta. Vodio me Dragan u jedan od boljih italijanskih restorana. Srela još neke drage ljude. Družila se sa mamom koja me je propisno obrazovala od koga da kupujem jabuke, sir i kore na pijaci. Ništa nisam zapamtila ali - čisto da vam dočaram atmosferu. Naravno da sam kupila više od 10 knjiga pa sam pod uticajem dve koje sam smlatila za 4 dana rešila da dočaram atmosferu.