Počela je, dakle, predizborna kampanja, te su predsednički kandidati krenuli u - kako se to danas lepo kaže - držanje konvencija. Prvi su se juče oglasili predsednik Tadić u Novom Sadu i kandidat Radikalne Stranke Tomislav Nikolić u Boru. Ovog drugog ostavljam po strani, za njega ionako nećemo glasati, zar ne? Nego me zanima šta nam je to poručio Tadić, čime je to

Veća sramota za Vojsku Srbije od toga što joj je Vulin ministar je jedino ta što se navršilo 13 godina od dana kada su u vojnom objektu "Karaš" na Topčideru, gde su bili na straži, ubijeni gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Sramotu kojoj se država Srbija i njena vojska smrću ova dva mladića samoizložila ne mogu da prikriju ni da nadlete nikakvi migovi.

Porodice Milovanović i Jakovljević zaslužuju istinu o pogibiji svoje dece i procesuiranje krivaca. A Srbija ukoliko, makar deklarativno, želi da se predstavi kao civilizovana zemlja - Draganu i Draženu na mestu na kom su ubijeni u najmanju ruku duguje makar spomen obeležje!

Ovo je nedelja u kojoj treba da se podsetimo da smo sisari, nedelja u kojoj treba da se podsetimo da se ne stidimo onog što jesmo, ni onoga što je Majka Priroda po našem pitanju smislila. Naravno da svi podržavaju dojenje, naravno da svi misle da je to najbolji način da bebe počnu svoj život, naravno da je to zdravo da zdravije biti ne može, samo...kad mnogi od njih to ne bi morali da vide, to bi bilo još bolje. Njihov problem nije dojenje, dojenje je divno, nego ona reč pred koju mora da se napiše »d'izvinete« - sisa.

Postoji više načina da čovek sebi upropasti odmor, među njima su najtipičniji: poboljevanje baš tada, zaboravljanje ličnih dokumenata, šporet i ringle da ni ne pominjem, nestajanje struje vezno sa otapanjem zamrzivača, dugotrajno zalutavanje na nepoznatom terenu...Mada, ceo spektar tih baksuzluka prosto nije pouzdan, može da se desi, al ne može na njih da se računa. Ali zato postoji generacijama potvrđeno sredstvo koje bez rizika od neuspeha upropašćava odmor i onima koji imaju živce kao konopce za vezivanje prekookeanskih brodova. Zove se – Pubertetlija.

"Koga zmija ujede i guštera se boji", stara je poslovica koju svi znaju.

A ja proveravam da li mi autorska opcija "radi", tj. da li mi je post "vidljiv".

Ako jeste, ponovo ću pasti u kreativnu blokadu.

Ako nije, onda ništa.

Dakle, da vidimo!

            (Iz ciklusa: priče za kišna nedeljna popodneva)

             Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik i bio je mrtav. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt.

             Tog majskog jutra baš ništa nije ukazivalo na njegov skori kraj. Nikakvog znaka, maglovite primisli, ni ružnog sna nije bilo ni prethodnih dana. Bio je dobrog zdravlja,

Vlada Republike Srbije usvojila je, kako se navodi u saopštenju, na današnjoj sednici Odluku o prestanku važenja Odluke o obrazovanju Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid-19, s obzirom na to da je širenje virusa sa svim podvarijantama smanjeno u bitnoj meri u odnosu na period osnivanja ovog tela, kao i da ne postoji potreba za preduzimanjem koordinisanih aktivnosti organa državne uprave i stručnih lica medicinske i druge struke.

 Vječnaja pamjat.

Sa vremena na vreme nekoliko žena skupi se da peva sony play station karaoke. Ni sama nisam ljubitelj onih za PC, ali ovo je nešto drugo. Ovo je ultimativna zabava, ovo su kanapei sa lososom, tavče na gravče, torta sa lešnicima, banjalučki ćevap, skopska boza. Ovo je Švajcarska.

Najčešće se skupimo kod mene, jer živim u kući. Najbliži zid spavaće sobe, iza kojeg se nalazi najbliži krevet, a na njemu najbliže indisponirane komšije, znatno je dalje od onih u zgradama. Osim toga, duži niz godina navikavam susede na buku:

- Dobro jutro

- Serbus

resilient, my ass,

i

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Jutros me je zvao deda. Moj rodjeni. Kaze doci ce (sad vec danas), u Novi Sad da ucestvuje na antifasistickom skupu. On ima 85 godina u uhapsen je u raciji 1942 i proveo skoro tri godine u logoru. U raciji mu je stradao i  rodjeni brat. Tesko se krece i ima problema sa nogama jer se peske vratio iz logora, a onda opet peske sa partizanima stigao sve do Trsta.On ima licni ralog da dodje, i preci ce 60 kilometara u oba pravca da bi iskazao svoj revolt i svoj stav prema fasistima koji se okupljaju danas u nasem gradu.  Svi vi koji ste mozda mislili da ne dodjete, da vas se to ne tice ili da se

краћи састав, на тему . . . заритог има

сви мои памте у нашем  породичном претеривању како је прабаба Јаворка мојега деде Грозда причала да јо је њена чукунбаба Плачљива  Швабица казивала отом невеликом Пехару - чаши од дебелог стакла, очигледном ручном раду украшеног порукама црквеним , да је баш стар , да је одувек коднас и да из њега никада нико није пио ,него је , зарад показивања , само стајао увитрини подупртој сфотељом да се не отварају  шкрипава врата , и да се пазило на њега ко наочи углави јер вреди , коме вреди.

( о присетима )

учестало је, како старим ,ја ,сањар и врлудан, саткан од жеља , нарави аинатне , изгорњег сеоског нам Запарложја ,да умишљам како около мене, лепезана, к'о кадгод, све облећу неке жене баш путене, а што је у тоталној дискрепанцији са пензионерском ми омлитављеној стварности. што рече г. Пекић - Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку , a ја се још вазда осврћем.