Da li smo toliko oguglali na naznake i jasne pojave nepravilnosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u poslovanju npr javnih preduzeća? Svega smo se naslušali, od sukoba interesa, zloupotrebe položaja, burazerskih i kumovskih privatizacija, stranačkih nadmetanja do krvi i prepucavanja, a sve „za našu dobrobit“. Usled količine svega, čini se da od miša ne vidimo slona -  da se gotovo ni jedna od tih afera ne završava konkretnim izveštajem, već ukazivanje na problem otpočinje (što je jedino dobro) u medijima, ali se na žalost i završava u medijima i nigde dalje od toga.U

Verujem da se sećate filma Gorana Markovića: Majstori, majstori.

Da li sam se pretvorio u jednog od njih ili mi je svega dosta?

I tako...sedim za laptopom i čitam Jelicin post, odnosno komentare, ručak, šta si rekla, ručak, evo me dolazim, Miko i ti, gde baš sad...čekaj da se završi, kako hoćeš, ručaj kasnije ali čorbica se puši, dobro, dobro, evo me. Sednemo svo troje, čorbica kombinacija jučerašnje supe s taranom i Frikomovog povrća, carskog(?), dvojica ih je s lopatama za sneg, onaj visoki je Žarko, nije Žarko, ustanem i na prozor, dva susjeda lopataju po našoj  terasi, kape, rukavice, ne bacaju sneg preko ograde, juče sam im rekao ubićete nekog dole, prvo čiste oko ograde, oluka i odvodnog šahta, vratim se, pojedem supu/čorbu, trebao bi da im nešto kažeš, da se pojaviš, kao domaćin, gazda, nemoj bre da ga maltretiraš, ne maltretiram, nisu se ni javili kad su došli kao što je red, mekan je Mikele, mnogo je mekan, što ih ne pitaš za naš krov, ko će to da očisti...i hodnik, pašće, nisu ga ni okrečili a dala sam im pare, Mikele budi kul a ti ga ostavi na miru, Mikele, šta ti je?

Osobama, ličnostima, personama, bile one deca ili odrasli ljudi, koji nose ili nosahu cvikere/naočare, okolina je oduvek surovo nadevala nadimke tipa: Ćoravi, ćora, ćoksim, slepac, cvikeraš, okac, duplooki i kakve već ne. Nisam imao takvih problema a i zaboleo bi me.

Nosim cvikere od svoje trideset sedme, osme godine. Prvi su bili Lenonke, čeličnožičani, donela mi žena iz Italije. Nosio sam ih dok se nisu sasvim rastočili. Da, koristio sam ih samo za rad. Nosio sam ih na vrpcama sopstvene izrade, manistre u svim duginim bojama nanizane na 0.20 pecaroški najlon. Onda su vremenom oči počele da plusuju pa sam morao da imam jedne za rad a druge za 'odanje po vilajetu.

ПРИЛОГ ЗА ЕВРОПСКУ ИСТОРИЈУ

(Из дневника)

Бранислав Петровић

Орјентисали смо се према звездама

Водиле нас трубе и кључеви тамница

Ослушкивали савете оних испод земље

Нисмо се заустављали

Прво смо открили кожу једне жене

Фину неговану од младих змија изаткану

Затим смо

Eto i to se desilo, Stiv Balmer uzvratio vrlom premijeru Srbije Ivici Dačiću posetu, bio, posedeo, porazgovarao i otišao. Ko je i koliko pametniji od ove posete, đavo će ga znati, Balmer je odlazeći, zli jezici bi tvrdili da ide gde ga zovu, a od Ivice Dačića umeju mudri saveti da se dobiju, kažu isto upućeni.

U međuvremeno, svodimo račun... Moj gost je Peđa Popović sa sajta Istinomer uz ključnu pomoć Gorana Rakića, dragog kolege i prijatelja. Imaju reč:

... Dinkić može trijumfalno da izjavi u Dnevniku RTS-a da je „Kopaonik veliko gradilište“. Poznato je da se najvredniji deo planine nalazi u okviru Nacionalnog parka, te ispada da je NP „Kopaonik“ veliko gradilište. Nezamislivo bi bilo da tako nešto izjavi ministar bilo koje države...

Vladimir Stevanović, redovni profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dopisni član SANU (Politika,  petak 15. januar 2010, rubrika „Među nama“ strana 16)

Meni uvek toplo oko srca kad vidim da se domaći organi ističu znanjem, a vama?

1978. godine, samo 28% Amerikanaca je verovalo da je brak zastarela društvena forma. Danas, to misli četvoro od deset Amerikanaca – njih 39%. Nova studija istraživačkog centra Pju, u saradnji sa nedeljnikom „Tajm“, pokazuje nove trendove u američkom društvu.

Objavljena u vreme dok se stanovnici SAD spremaju da proslave tradicionalni „porodični“ praznik – Dan zahvalnosti – ona pokazuje da skoro svako treće dete u Americi živi u porodici razvedenih ili rastavljenih roditelja, ili pak roditelja koji se nikada nisu formalno venčali.

Iako bi se moglo očekivati

  “ Kume, vidi koje smo mi sranje napravili “  rekao je, pokazujući mi fotografiju, polusetnim ponosom  punim dragosti moj kum Fos  pre pet godina na svadbi kumice, starije ćerke  našeg trećeg kuma Laze. To “ sranje “, nije mogao da nađe lepši izraz, odnosilo se na  četrnaestoro odraslih ljudi, uračunali smo i zeta-kuma, a za polovinu smo bili direktni krivci oženivši njihove mame pre 3o  godina. Nije kum Fos mogao da se  nadivi našem uslikanom  umetničkom delu pokušavajući da odgonetne kako smo uspeli svi da stanemo u objektiv fotoaparata. Suze krenuše, sećanja  naviru. 

    Dođe mi da je zagolicam ispod uzdignutih ruku, da smeh odjekne od dragosti i usreći nesebičnost čoveka. „Devojka koja se češlja„ započela je novi život, svoj i budućeg Parka skulptura u Temerinu i pored izvesnih natezanja o kojima sam pisao pre koji mesec u potpalublju. Sada je primetno da prolaznici okreću glavu na levo ili desno pozdravljajući svoju sugrađanku.

Od sada će se ljubavnici sastajati kod „Devojke...„ , pijanci joj se udvarati na mesečini, domaćice zavideti na sveznanju, deca oponašati njen pokret...a ona će se diviti njima i zahvaljivati na druženju, razgovoru i dobrodušnosti.

           Ljudi neće da poziraju da budu klovnovi, ali zato vole da vide druge kao klovnove. Klovn je čovek kao i svi mi na neki način, u nekom životnom momentu. Svi smo mi klovnovi u ovom životu, svi mi igramo neku igru- neki tužnu, neki veselu - svi smo mi tragikomične ličnosti - kaže akademski slikar Aleksandar Luković Lukijan (1924, Beograd) povodom svoje izložbe slika u galeriji KIC "Lukijan Mušicki" u Temerinu.

(Motiv iz Amsterdama)

- Alo, Selice.

- Da?

- Ovde B.

- Koji B?

- Tvoj B. Zaboravila si me?

- B! Kakvi zaboravila, nego ti se glas nekako promenio! Gde si, čoveče?

- U Požarevcu.

- Šta radiš tamo, pobogu? Ajde dolazi smesta kod mene.

- U vojsci sam, ne mogu sad da ti dođem.

- U vojsci? Ej, prekidaj vezu, nazvaću ja tebe.

- Ma jok, bre, samo pričaj. Kako si ti, kako ti je tamo? Mi vam se letos nadali, al’ ne dođoste.

- Dobro smo, neću sad da ti pričam ništa, nego traži da te puste