Ima ih stvarno razlicitih. Ja nisam nikakav poznavalac.

Ali ko cuje ovo i ne svidi mu se... ne znam sta da mu kazem

Iako sam bio svestan da nekoliko NVO radi na predlogu nove verzije Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izgleda da sam, na žalost, propustio informaciju da je trenutno i vlast aktivno angažovana na ovoj temi - pa mislim da je krajnje vreme da skrenem pažnju na nove mogućnosti koje Zakon o elektronskom potpisu i nove lične karte sa čipom donose, a koje mogu značajno da utiču na efikasnost narodnih inicijativa. Bilo bi zaista šteta ne uzeti u obzir i ovaj vid sprovođenja narodnih inicijativa i peticija u novom Zakonu, koji bi mogao, u roku od nekoliko godina, da postane primarni - i da se pitamo kako je nekada uopšte moglo bez njega (kao što se sada pitamo kako je nekada moglo bez Google-a).

Znači, radi se o tome da su se, dovođenjem elektronskog potpisa u jednak položaj sa svojeručnim, Zakonom o elektronskom potpisu iz 2006. godine, podzakonskim aktom u vezi tehničkih i tehnoloških uslova i uvođenjem ličnih karti sa čipom koje sadrže kvalifikovani sertifikat za elektronsko potpisivanje, stekli uslovi da se i narodne inicijative i peticije obavljaju elektronskim putem. Trenutno ovaj način potpisivanja još nije značajno rasprostranjen, ali mislim da će se ovo brzo menjati, posebno uvođenjem elektronskih usluga državnih organa kroz portal eUprave i primenom elektronskog potpisivanja ličnom kartom od strane privrednih i drugih organizacija.

Hvala, Vasja.

"Ekstremni krugovi u Sinodu Srpske pravoslavne crkve nanose štetu sopstvenom narodu i ne poštuju petu zapovest koja kaže 'molite se za one koji su na vlasti'."
IVICA DAČIĆ, portparol SPS-a, gledaocima kragujevačke televizije K-9, navedeno prema "Večernjim novostima" (jedna od izjava nedelje septembra 1999. u ondašnjem Vremenu)

Pa, da se konačno pomolimo, dragi blogeri. Prekosutra je devetogodišnjica 5. oktobra. Zanima me da li će vlast odlučiti da je obeleži u formi molebana, ili protesta? I da li će policija moći da obezbedi skup?

Ima li išta lepše od zimskog, nedeljnog dana kog se seti sneg. Onog čije se jutro probudi u najtišoj tišini mogućoj, onoj koju remeti samo šuškanje neodlučnih pahulja koje se vrte u kadru pogleda, i mraz koji povremeno škrgutne. U kući muk, ljudske i životinjske jedinke duvkaju srećno hibernirajući, ja sedim i uživam u vakumu bezvučnom. Cakli jelka neraskićena, alibi joj je snegom podržan. Krčka se ručak za drage, odavno već pozvane goste.

Da je Srbija devojka, sreću bi joj kvarila dečija kolica. I biciklići, triciklići. Jer – šta ima devojka kolica da ima. Jeste da je bela kuga, kao i da se svi protiv nje deklarativno bore i pozivaju na rađanje beba, ali to ne treba u praksi toliko ozbiljno shvatati. Zato što bebe, sitna i krupna deca, mnogo bolje zvuče u imperativnim rečenicama, nego u stvarnosti. Dok su samo reči ili fotografije, bebe su čiste, buckaste, bistrih očiju, paperjaste kosice, ekstremiteti su im neodoljivo ćuftasti, a uživo...Tada su propast jedna, deru se danju i noću kroz zidove, uznemiravaju komšiluk koji bi inače otkrio lek protiv raka, al od njih ne može. Razbole se, pa cure na sve strane, opet se deru i deranžiraju dalaj lame, što po ulicama, što po čekaonicama, što opet kroz zidove. Da nije njih, komšija bi već lebdeo u nirvani, a ovako ni do filozofskog epa da dobaci. Usput im rastu zubi, zbog njih se opet deru, vrište i ciče gde stignu, kvare sliku i zvuk Utopije. Uši da ni ne pominjemo. Ni škole, obdaništa, imanja i nemanja, uopšte, bebe su propast jedna.

Pre osam godina pisala sam ovaj blog, tada su igrali u polufinalu, a danas u finalu - Mi i Naši. S tim što i medju Našima ima puno naših, uključujući i trenera. Zato će u našoj bilingvalno-bipatriotskoj kući biti napeto. Dobra vest je da će svakako pobediti - naši. Pitanje je samo pod kojom zastavom.

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

             - Ime mi je Ilija, rekao sam. Ona nije odgovorila. Ili možda jeste? Moguće je i da ja nisam rekao ništa, iako sam hteo, a da je ona izgovorila svoje ime, koje nisam čuo. Ni sada nisam siguran, a pogotovo onda nisam bio. Ipak, danas znam bio je to neponovljiv trenutak, proviđenje, alef, nirvana ili jednostavnije rečeno: bila je to ljubav na prvi pogled.

                                          Okružnom sudu Šabac

Predmet: Zahtev za rehabilitaciju Edipa.

Na osnovu čl. 1. 2 i 3. Zakona o rehabilitaciji (Službeni glasnik RS, br. 33/2006), zahtevam da Sud rehabilituje Edipa  kao i nepoznat broj muškaraca, koji su na bilo koji način pretrpeli duševnu bol  zbog posledica klevete nanesene ne samo Edipu, već  i muškoj populaciji uopšte.

Pre nego su nas sveznajući psiholozi i psihoterapeuti preko elektronskih i drugih medija posavetovali da odvojimo vreme, pozovemo prijatelje, porazgovaramo s njima, pitamo ih kako su i uputimo im po koju reč ohrabrenja, mnogi od nas su to već učinili. Ali kako pozvati i porazgovarati sa svim onim blogoprijateljima, sa kojima smo se družili, raspravljali, sukobljavali i provodili dane i noći u ovom virtuelnom svetu, kada se oni godinama ni postom, ni komentarom ne javljaju.

Inace delim (pomalo) tvoju brigu da se danasnji protesti "ne izrode" ... i istovremeno sam ubedjen (malo vise;) i nadam se da nece. I da je vreme da Srbija pokaze svoje demokratsko lice. I da su ljudi u stanju da pokazu svetu, MIRNO i DEMOKRATSKI, svoj stav o nepravednom i jednostranom pokusaju resavanja kosovskog problema od strane zapada. A pretpostvljam da se slazes sa mnom da OGROMNA vecina gradjana nije zadovoljna tim i misli slicno kao jao (da je "nepravedno i jednostrano")? I zasto to ne bi demokratski pokazali?

Ovo sam juce napisao na Biljaninom

Deset dana je malo. Malo da saberemo utiske. Svaki pokušaj sabiranja vraćam na početak. Uvek u jednačini nedostaje neki ugao, podatak....nešto što bi utiske zaokružilo i sklopilo sliku. Onoga što smo videli.....pre deset dana.

"Suze" i suze jednog profesora književnosti 

Još se živo sećam "Politikine" povremene rubrike iz devedestih - "Hrvatski paradoksi". Jer, o svemu onome što se događalo u Srbiji, a o čemu najstariji dnevni list na Balkanu nije pisao, moglo se pročitati u toj rubrici, samo što je mesto dešavanja bila - Hrvatska. Ta "država Danska" je bila odlična, realna metafora (ako nešto što korespondira 1:1 uopšte može da se nazove metaforom) za stanje kod nas.

Izgleda da se stvari nisu mnogo promenile. Hrvatska je, imamo utisak odavde, sređenija država u svakom smislu, ali i ona je opljačkana, prezadužena, korumpirana, a izgleda i njeni političari boluju (i) od Potemkinovog sindroma.

Биоскопска пројекција ТВ филма „Лептирица" поводом Светског дана аудио-визуелне баштине

NAPOMENA: Veceras-utorak- u 19.45 na B 92 INFO pocinje serijal posvecen webu. U okviru tih emisija deo ce biti posvecen Blogu.
Svakog utorka, jedan od nas ce imati sansu za video-blog. Mene je izabralo da otvorim sezonu.
(prvi macici se u vodu bacaju).

Foto Beta sa sajta B92

Pre neki dan upalim televizor, okrenem da gledam drugi program javnog servisa, i imam sta da vidim, poznata lica, u poznatoj Sali