- чудесна моћ музике, прве од свих уметности, јер само она васпитава душу ( г Д. Бокан)

како старим, а склон асертивном начину комуницирања, захвалан сам саговорник чему вероватно доприносе и снови моји који су углавном несиметричне драматургије која креће од ситног реализма и реалног декора ка неком метафоричном простору па се мало разликује од конфузне стварности из које одласком на починак покушавам побећи обзиром да колоплету недоречености дневних догодовштина исчекујем (ваљда) тим чином слуђености ми дорек.

Jedna od emisija koja UVEK može da me beskrajno zabavi, nasmeje i totalno make my day je BBC-jev Top Gear. To je bi trebalo da bude ultimativni domaći zadatak za bilo koju televiziju (nadam se da urednici B92 čitaju ovo). To je već dugi niz godina najgledanija emisija na BBC2 i ima preko 25 miliona gledalaca u celom svetu. Ja, inače, posedujem prosečno znanje o automobilima. Znam više od prosečne žene, ali manje od prosečnog muškarca

Pre nekoliko nedelja našla sam se bila na glavnoj stanici metroa, Yonge & Bloor, koja u svako doba dana ima muzičare.

Kako sam provela svoju sedamnaestu, osamnaestu i devetnaestu godinu života?

Pa, igrala sam folklor, jurila sam momke, radila preko omladinske, i švercovala se u autobusima GSP-a. Ne zato što nisam imala para za kartu, već iz pinpica, što bi rekla jedna moja poznanica. Užasno me je nervirala činjenica da ih čekam i duže od pola sata, a kad dođu, moram da se u njih složim ko sardina s ostalim nesrećnicima koji takođe, kao i ja, isključivo od gradskog prevoza zavise, pošto nemaju para ni za kola ni za taksi. Umela sam tad da kažem da ću kartu plaćati kada svi autobusi budu imali klimu i budu išli na vreme, na svakih 10 minuta.

Beše to sredinom osamdesetih.

Danas, dvadeset i pet godina kasnije, situacija nije ništa bolja. Još uvek autobusi ne idu na vreme, a o klimi da ne pričamo...

Jedino što je drugačije, jeste ova današnja omladina.

I bi noć. I svanu dan.

Drugi na Odeljenju intenzivne nege.

"Je li, kad nam donose decu?", pitam ženu koja leži do mene, takođe porodilju koja se oporavlja od carskog reza.

"Nikad."

"Ha, ha. Dobra ti je ta. Ajde, ne zezaj, stvarno, u koliko sati donose decu?"

"Ma, ne zezam, ženo, ne donose decu uopšte. Bebama je zabranjen pristup na intenzivnu negu."

Gledam je pomno, sve očekujući da uočim osmeh u uglu usana. Čekam da mi kaže da se šalila. Ona, međutim, ostaje mrtva ozbiljna. Prčka nešto po svojoj torbici i kaže:

želim da vam, ovim videom,

Ivan Ergić netipičan je nogometaš, za kojeg ne važi niti jedna od predrasuda što prate njegove kolege. Prije nego u društvu s manekenkama i kontroverznim menadžerima, njega ćete vidjeti u društvu s knjigom. Ergić piše pjesme i eseje, angažiran je na »popravljanju svijeta«, a jedan od prioriteta kojesi je zadao jest prezentiranje prave slike odnosa u profesionalnom nogometu i oko njega. Osim o ovoj temi, Ergić za hrvatski Novi list govori o nacionalizmu, religiji, predatorskom kapitalizmu koji ubija ljudsko dostojanstvo...

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.

Pre nekoliko decenija Jirgen Habermas, jedan od najvećih živih filozofa, zapitao se - čemu još filozofija? Danas, postavljamo slično pitanje, pitanje koje se odnosi na jednu od ključnih ličnosti savremene filozofije, onog na čijem grobu stoji čuvena teza - „mnogi filozofi pokušavali su da shvate svet, a reč je o tome da se on promeni". Dakle - čemu još Marks?

Nekima se može učiniti da je to pitanje ravno skandalu. Oni bi ustvrdili - Marks

 Pročitala sam danas ovu priču,

i ne izlazi mi iz glave...

Glumci su fini, delikatan svet.

Rade najteži posao na svetu...

troše sebe, zarad nas.

Ponekad im ne ostane ništa, pa povredjuju

one koji su im najbliži.

(Na engleskom je, znam da nije problem)

 

 

Spare a thought for the man who spent one Christmas coping with a deranged comic genius

By John

a znam  da i ti želiš
da te napišem.

holanđanka arantxa rus

pobedila kim klajsters u drugom kolu

rolan garosa:))

super dete:))

i ne samo pesnik.


danas sam videla blog o koncertu
lenarda koena u vembli areni pre neki dan.

U Beogradu, preko puta Cvetnog trga, na obodu Manješkog parka prisutna je neprekidno više od jednog i po veka zgrada u kojoj se događa Jugoslovensko Dramsko Pozorište iliti JDP iliti Jugodrp. Ulaz u teatar JDP je iz ulice Maršala Tita a ima i jedan od strane parka gde je scena Bojan Stupica. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati ne samo sled događanja koja se tiču njega samog, već i istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni i veoma otporni arhitekturalni arte fact koji se neverovatno brzo i uspešno prilagođavao prilikama i neprilikama. Sadanje pozorište je pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu, jedna od retkih preživelih o svemu što beše po gradu u vek i po. Cena opstajanja uprkos nevoljama ratnim i mirnodopskim je dopisivanje teksta mnogo puta tokom vremena, štivo je prepravljano i dopunjavano novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana društvenom jeziku koji je bio aktuelan i u upotrebi. Posle svega, pozorišno i arhitektonsko narečije je najviše profitiralo.

Mucenje graskom po Andersenu

Polusestre su Pepeljugi zadavale svakojakih jada, izrugivale joj se, sipale grasak i socivo u pepeo, a njoj je valjalo sedeti i trebiti.

Recept iz 17. veka

Svezi grasak mozete da kuvate po receptu iz Le Cuisinier Français, iz sredine 17. veka, u gnezdu od zelene salate (Petits Pois à la