Živeti slobodno ili umreti

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.



Tvrđava Masada je nacionalni ponos jevreja i svojevrsan simbol ljudske težnje za slobodom izbora. Bila je poslednje uporište jevrejskih branilaca u ratu protiv Rimljana i njen pad je označio nestanak Judejskog carstva s kraja perioda Drugog hrama.

Smeštena je na jugozapadnoj obali gornjeg dela Mrtvog mora. Judejska pustinja se ovde urušava u more. Svaka iole ozbiljna kiša spira krečnjak ostavljajući strme litice iza sebe. Voda dubi brojne klance. Dva od njih, Vadi Ben Jair i Vadi Masada, bukvalno su otkinuli plato koji štrči izvan visoravni i kao stvoren je za teško osvojivo utvrđenje koje lako kontroliše usku liniju obale Mrtvog mora.

Kako ovuda prolaze dva drevna puta, jedan koji kroz središnji deo Judejske pustinje ide ka Istočnoj Transjordaniji i drugi koji povezuje dolinu Arava sa Jerusalimom, prve utvrde na Masadi potiču još iz vladavine "Visokog sveštenika Jonatana", kako su nazivali hasmoneanskog kralja Aleksandra Janeusa (103. - 76. godine pre nove ere).

Plato na kome je tvrđava uzdiže se 450 metara iznad Mrtvog mora (naš saputnik Siki izmerio je da je to na 55 nadmorske visine). Dugačak je 600 a širok 350 metara.

Masadu je dodatno utvrdio i napravio je, po tadašnjim procenama, neosvojivom paranoični Kralj Irod (Herod, vladao Judejom od 37. godine pre nove ere do 4. godine posle Hristovog rodjenja). Irod Veliki je utvrdio Masadu između 37. i 31. godine pre nove ere. Tokom ratova u kojima su učestvovali i Rimsko i Egipatsko carstvo, Irod je stao na stranu Antonija i Kleopatre. Pošto ih je Oktavije porazio, Irod je na Masadi ostavio majku i jedan broj podanika i krenuo ka Rimu da pokuša da izgladi stvari. Mada je verovao da će biti pogubljen, uspeo je da odobrovolji novog cara.

Vrativši se, shvatio je da je Masada lako odolevala napadima tokom njegovog odsustva, što ga je navelo da je dodatno utvrdi kao sigurno utočište u slučaju pobune njegovih podanika (u strahu da će ga neko izdati, Irod je pored ostalih ubio dve svoje žene i nekoliko sinova). Odbrambeni zid oko platoa načičkan kulama bio je dugačak 1.400 metara a debeo 4 metra. Tvrđava je imala brojna skladišta, cisterne za skupljanje kišnice, barake, palate i oružarnicu.

Masadu je Irod ustanovio kao svoju luksuznu zimsku palatu. Bio je antička "ptica selica" - leti je stolovao u Cezarei, na severu, a zimi se selio u topliji kraj pored Mrtvog mora. Bila je palatno utvrđenje, građeno u stilu Istočnog rimskog carstva.

***

Posle smrti Iroda nastao je period borbe za vlast između njegovih naslednika. Ipak, zbog visokih poreza, surovosti lokalnih vlasti i nametanja rimske kulture, 66. godine nove ere buknuo je Jevrejsko - Rimski rat, koji neki nazivaju i Velikim jevrejskim ustankom.

Grupa tvrdo tradicionalnih jevrejskih pobunjenika koja je bila izbačena iz Jerusalima zbog svog ortodoksnog pristupa veri, preotela je Masadu od rimskog garnizona koji je u njoj bio stacioniran. Zvali su ih Sikariji ili Sikirini, po krivim bodežima (sicae) koje su krili ispod odeće i vrlo vešto koristili za zadavanje iznenadnih smrtonosnih udaraca neprijatelju. Tako su, početkom ustanka, na prevaru ušli u Masadu, izdajući se za putnike namernike, da bi onda brzom akcijom osvojili tvrđavu. Tu su ustanovili svoju sopstvenu vlast zasnovanu na tradicionalnim i strogim jevrejskim pravilima, koju su nametali i okolnim jevrejima nastanjenim na obali Mrtvog mora. Podigli su sinagogu i mikve - ritualna jevrejska kupatila. Posle pada Jerusalima (70. godine nove ere), pokolja i uništavanja koji su se tamo desili, primili su jedan broj izbeglica, kao poslednja preostala ustanička jevrejska utvrda.

Želeći da okonča rat i spreči ispade sikarija, rimljani su na Masadu poslali svoju Desetu legiju sa 10.000 ratnika. Opkolili su Masadu sa svih strana, postavivši osam logora oko nje. Vojni logori, utvrde i pristupna rampa koja je omogućla prodor u tvrđavu su danas najbolje očuvani primer sistema vojne opsade Rimskog carstva.

Tvrđava je bila tako dobro utvrđena, obezbeđena i čuvana da je opsada potraja tri godine. Zanimljivost je da su se buka i povici sa vrha mogli čuti u podnođju, dok su se oni odozdo gubili, što su branioci obilato koristili da se pogrdnim rečima obraćaju napadačima. Poseban sistem vodosnabdevanja i rezerve hrane obezbeđivali su skoro beskonačan otpor branilaca, sve dok rimljanima nije dosadilo. Nekoliko meseci su nasipali kamen i zemlju koje su utvrdjivali drvenim stupcima da naprave prilaz sa zapadne (zadnje) strane. Legenda kaže da su radove izvodili jevrejski zarobljenici koje branioci nisu hteli da ubijaju jer su istog roda, što je omogućilo da se rampa izgradi.

Rampa je završena aprila 73. godine. Uz nju su do zidina dogurali ogromnu rampu sa koje su gađali branioce, dok se vrata razbijali džinovskim "ovnom" sakrivenim u podnožje te pokretne kule. Videvši da vrata mogu popustiti, branioci su ih iznutra dodatno utvrdili drvenim i zemljanim nasipom koji su rimljani zapalili probivši zatim kapiju.

Rimljani su se povukli pripremajući se za sutrašnji odlučujući napad. Ben-Jair je, videvši neminovni pad Masade, okupio sve svoje ljude i održao čuveni govor u kome je između ostalog rekao:

Odavno smo, plemeniti prijatelji moji, odlučili da nikada ne budemo sluge Rimljanima niti bilo kome do samom Bogu. Prvi smo se pobunili protiv njih; poslednji smo koji se bore protiv njih, a ja mogu samo to da cenim kao milost koju nam je Bog podario, pokazavši da je još u našoj moći da umremo hrabro i kao slobodni ljudi, slavno, zajedno s najdražim prijateljima. Neka žene naše umru pre nego što ih obeščaste, a naša deca pre nego što okuse ropstvo.

Govor Eleazara Ben-Jaira, u poslednjoj noći opsade Masade
aprila 73. godine

Svaki muškarac je ubio svoju ženu i decu. Desetorica njih izabrana su da ubiju sve ostale. Poslednji je ubio devetoricu ostalih, a onda izvršio samoubistvo. Na Masadi su, skoro dve hiljade godina kasnije, pronađene pločice sa imenima za koje se smatra da su služile za određivanje te desetorice odabranih za ovaj (samo)ubilački čin. Od oko hiljadu ljudi, preživele su samo dve žene i petoro dece - oni su se sakrili u jednom rezervoaru vode.

Branioci su uništili svoje domove i sve drugo osim zaliha hrane - želeći da time poruče rimljanima da su mogli još da se brane i umru u borbi i ropstvu, ali da su izabrali da umru kao slobodni ljudi.

Na osnovu iskaza preživelih, legendu o Masadi zapisao je Josip Flavije u svom delu "Jevrejski rat". On je bio jedan od jevrejskih velmoža tokom Velikog jevrejskog ustanka (66 - 70 godine nove ere), ali se posle poraza i tamničenja priklonio Rimljanima i dugo zatim služio im kao hroničar vremena u kome je živeo.

***

Legenda o Masadi ima i drugu stranu. U godinama kada je stvaran cionistički Izrael, jevrejima je trebala neka herojska epizoda iz istorije, nešto što će doprineti građenju novog nacionalnog zanosa. Kako su jevreji vekovima trpeli zlo smatrajući da ih bog iskušava pred sudnji dan, ovaj herojski događaj iz daleke prošlosti bio je više nego pogodan za tu svrhu. Tako su još tokom Romevole invazije u El Alamejnu 1942. godine jevreji iz Palestine planirali da ponove ovakav postupak na planini Karmel. Pojedine izraelske jedinice kao zakletvu izgovaraju "Masada neće ponovo pasti".

Istraživanja na tvrđavi vodio je, šezdesetih godina prošlog veka, univerzitetski profesor Jigel Jadin. Godinama su ga neki drugi stručnjaci optuživali da je preuveličao legendu zarad političkih ciljeva - upravo onih koji su doprineli jačanju nacionalnog identiteta. Predvodnik kritičara, koji tvrde da je opsada trajala samo sedam godina i da Ben-Jair nije bio heroj već okrutni čovek koji je poharao hranu okolnog stanovništva proterajući ih iz tog kraja i odbio da pomogne Jerusalima za vreme rimske opsade, bio je Nahman Ben-Jehuda. On je napisao dve knjige o "Masada prevari". Jedan od argumenata koji koriste je i da je Josip Flavije, iz umetničkih ponuda, "nakitio" priču preuveličavši istinite događaje - što je bio običaj pisaca hroničara tokom istorije..

Jadin se dugo branio od optužbi, ali je pred kraj života ipak posredno priznao da je njegov rad imao političku konotaciju.

Kakva god bila istina, događaj na Masadi ostaje jedan od herojskih činova u istoriji čovečanstva.

***

Moja kćerka Milica pitala me je na kraju obilaska da li bih je ubio da sam bio u toj situaciji. Promucao sam neki odgovor, rekavši da bi verovatno motrao da prihvatim zajedničku odluku. Svakako, to nimalo ne bi bilo lako. Iz današnjeg ugla gledano, to svakako izgleda suludo i nerazumno. U ono vreme, kada je poraz u ratu donosio razaranje, masovno smaknuće, silovanja i ropstvo, ovo je zaista bila herojska i časna odluka.

Kao i u najvećem broju drugih situacija, nisam "osetio nešto uzvišeno" obilazeći Masadu. Međutim, nikako nisam ostao ravnodušan zbog ovog čina. Stoga sam na odlasku dugo i s poštovanjem gledao to zaravnjeno brdo kako ostaje u daljini.

Za one koji posećuju Masadu

Masada je od pada u prvom veku bila najčešće napuštena, mada se pouzdano zna da je u vizantijskom periodu tu bio manastir (očuvani su ostaci građevine sa freskama), kao i da su je koristili krstaši. Iako je najveći deo tvrđave uništen, restauracijom je dosta otkriveno i obnovljeno i na raspolaganju je posetiocima. Cisterna za vodu bi se, recimo, mogla koristiti i danas.

Kompleks Masade otvoren je kao nacionalni park 1966. godine. UNESCO je Masadu uvrstio u listu svetske baštine 2001. godine.

U podnožju, na polaznoj stanici žičare, nalaze se restoran, prodavnica suvenira, bioskopska sala u kojoj svi posetioci pogledaju kratak informativni film i veoma lepo uređen i opremljen muzej sa vrednim eksponatima.

Do tvrđave vodi uska krivudava staza uz liticu, zvana Zmijska staza. Kažu da se za pravi osećaj Masade može steći tek kada se peške uspenje uz uspon, što za običnog čoveka znači oko sat vremena napornog hoda. Zbog težine uspona, ova staza je najčešće zatvorena posle 10 sati ujutro. Za one komotnije (a to je velika većina posetilaca), izgrađena je žičara sa dve kabine, koje za tri minuta voze po 65-toro ljudi.

Na tvrđavi se mogu videti ostaci kompleksa Irodove palate, kupatilo, skladišta, sinagoga, bazilike sa mozaikom i kuća u kojima su živeli sikirini i potonji stanovnici. Odozgo se jasno vide ostaci rimskih logora iz vremena opsade. A pogled na hridi Judejske pustinje i Mrtvo more ka kome se obrušavaju je spektakularan.

Uz kanjon koji vodi od tvrđave organizuje se noćni pohod "Mesečev putna čijem kraju posetioce čeka bogat muzički program. Na nekoliko mesta oko Masade nalaze se moderni teatri na otvorenom, namenjeni predstavama i koncertima klasične muzike.

Opet, kažu da je videti sa Masade izlazak sunca preko Mrtvog mora, iza planine Nebo (na kojoj je po predanju sahranjen Mojsije), neponovljivo iskustvo.

O Masadi je 1981. godine snimljena holivudska limunada serija sa Piterom O'Tul-om i Piterom Štrausom u glavnim ulogama.

Još jedno nasleđe Masade

Tokom iskopavanja šezdesetih godina, u starim ostavama za hranu, Izraelski naučnici su pronašli neoštećeno seme urminog drveta. Posadili su ga, na tajnom mestu kako ne bi bilom ukradeno, u djubrivo sa dodatkom hormona. Na opšte iznenađenje, seme je posle 2.000 godina proklijalo. Drvo se održalo do danas, a rasađeno je na još nekoliko mesta (u kibucu Ketura, u Aravi u terapeutske svrhe), u okviru kampanje da se očuvaju stare, tradicionalne biljne vrste koje uzmiču pred onim hibridnim. Istraživanja su pokazala da se oko polovine genetskih markera ovog drveta razlikuje od onih kod današnjih urmi! Očekuje se da će, ukoliko rasađivanje bude uspešno, drvo biti ponovo korišćeno kao lekovito i hranljivo - po čemu je nekada bilo poznato.