Ne znam da li se sećate ovog viralnog klipa od pre desetak godina:

Kako god, prolazim juče ne sećam se više ni gde i izgleda da se i ovaj street busker proslavio dotle da ne mora više da se smrzava na ulici nego eto može da se vidi i u našem malom mestu ni manje ni više nego na Kolarcu:

Danas nešto vitlam po kraju i pogled mi se zaustavi

                     ДЕЦА ЕНТРОПИЈЕ

            Како у ствари функционише време? Постоје ли људи у времену или време у људима? Како време пролази и да ли уопште постоји, или смо га измислили да бисмо омеђили наша сећања и систематизовали сопствено постојање у низ година, месеци, дана, сати…

            Време није

Ne znam kako vi, ali kod mene sedmica pre rođendana izaziva jedno posebno stanje i što se više puni godina koju navršavam, sve je veća teskoba koja me pritiska. Dan pre pomenutog, me baš smlati i, pravo da vam kažem, najradije bih do daljnjeg odložila i slavlje i čestitanje, jer se ne osećam spremno da obrnem tu poslednju cifru. Mislim, nekako bih da ostanem u zatečenim godinama.

Još kao jelensko tele bio je, najblaže rečeno, čudan. Nije se držao majke, jurio je s divljim svinjama i preskakao potoke kao kakav konj preponaš. Dizao je nogu i pišao na so za lizanje koja je ostavljana po šumi, zašta je neretko dobijao batine od drugih irvasa. Kada je malo stasao i ojačao, dobio butove i prve paroške na rogovima, upoznao se i sa Deda Mrazom. I to preko optičkog nišana. Nije mu video lice, samo cev puške za omamljivanje životinja, koja ga je gledala svojim napunjenim crnim okom. Prva ga je strelica promašila i on je brisnuo. Kasnije je saznao da se Deda Mraz na putu kući, dobrano pripit, strmeknuo reklamnim sankama u jendek. Ostao je nepovređen i nastavio pešaka, teturavim korakom ka svojoj toploj kolibi. Irvas ga je pratio do kuće i saznao gde živi. Ta mu je informacija pomogla nekoliko meseci kasnije kada je došao Deda Mrazu na trem i zakucao kopitom na vrata.

- Ko je?

- Irvas od jesenas, sreli smo se u šumi. Izađi, imam nešto za tebe.

- Dođi u decembru, sada nije sezona novogodišnjih praznika.

Evo i prvih komentara na udarnu vest sa naslovne strane pokojnog sajta B92: 

Da li ste na listi? Vučić najavio isplate: Prvo 20.000, pa 10.000 i uskoro još 10.000 

Prepričan kratak izveštaj BreakThrough novinske platforme sa samita EU i CELAC (Community of Latin American & the Caribbean States)

- Dve strane kao da se potpuno mimoilaze, kao da govore u prazno: Ralf Gonsalves, predsedavajući CELAC-a, stavio je jak naglasak u svom govoru na potrebu da se evropske zemlje posvete reparacionoj pravdi za ropstvo i kolonijalizam, što je od EU predstavnika shvaćeno kao nekakav anahronizam jer bi navodno trebalo da se govori o Ukrajini kao najaktuelnijem problemu kolonijalizma u svetu. Međutim,

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

(Ovo su podsećanja na vreme kada je realizovano alternativno vođenje kroz postavku Muzeja švedske istorije)

Kad smo već kod svetsko-sistemske priče... sećaš se one prilično impresivne, samokritične nacionalno-istorijske teze u muzeju? O tome kako je Švedska postala ekonomska sila zahvaljujući ratnoprofiterskoj državnoj strategiji u „tri svetska rata“ (gde se za prvi računa Tridesetogodišnji rat)?. Jednostavno se švedska privreda okoristila, omastila o te katastrofe; zahvaljujući geografsko-istorijsko-političkom

Guglov multimodal AI primer

Uskoro će u browsere ... u US ... dok Evropljani regulišu regulativu.