Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

 

"Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
rasipajući ih neštedimice..."

                 Hju Lafting, Priča o doktoru Dulitlu

 Milan Nikolić

Istorija

Milan Nikolić

"Između populizma i elitizma, ostalo je pitanje - ko zaista sme u LDP, a da on ne bude kritkovan po budoarima, salonima, tribinama za sedam istomišljenika koji se međusobno preziru, kafanama, i fashion roomovima? Ukoliko nam je respektabilnost uopšte više bitna kada 'mislimo' sopstvenu političku scenu. Ne govorim to kao 'siguran glas' na nekim budućim izborima, već kao neko ko pokušava da razluči šta je političko mišljenje, šta  intelektualni kobajagi elitistički, a zapravo cinični, samoreklamerski pozeraj, a šta žuto, tabloidno kritiziranje

moj gost: EXPOLICAJAC

Uvek sam smatrao da jedino država ima pravo na monopol sile. Taj monopol, po tekovinama demokratskog uređenja, pripada izvršnoj vlasti. Isključivo izvršnoj vlasti, da bi građani, putem izbora, mogli da utiču na taj isti monopol, a ne da oni koji njime raspolažu utiču na život građana. Naša bliska istorija

Milan Nikolić

Danima merkam izveštaj Centra za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije koji mi je sav u grafikonima i ilustracijama, te obilato podmazan fotografijama i analizama, sleteo na e-mail. I samo ime centra poziva na polemiku, nekako mi se čini da je predmet proučavanja ono jedino što im nedostaje. Kad  bi bar pronašli pravi antonim za razvitak, pa bio to oficijelnim stilom nazadak ili onako ljudski, ljutito – propadanje, sunovrat, strmoglavljivanje, stvari bi imale više smisla. Čak i kad su od Republike.

Ipak, pored brojnih kontradiktornosti o “kulturnim praksama” mene, vas i nas, brojni nalazi u ovom izveštaju su izuzetno zabavni.

Gost autor: Stjepan Mimica

 

Ne znam, vrlo sam nesiguran, teško da ću umeti…

Mada, naravno, kad bismo iščačkali neko zajedničko iskustvo…, ništa specijalno, eto, neko  koračanje…, najbolje Hilandarskom ulicom, najbolje u rano jutro, u praskozorje, ali ne u bilo kakvo, već u zimsko, bljuzgovito, da te Bog sačuva praskozorje… Pa još kad bismo (jer ima li ičeg prirodnijeg?) tom eventualnom koračanju dodali jedno baš onako…, baš očajno upinjanje da sopstvenu čeonu kost osetite iznutra…, e, onda bi moja neveština tu bila nebitna, onda biste odmah znali o čemu pričam.

Jer, dok je, prepostavimo, samo pretpostavimo, ta vaša čeona kost, održavajući kako-tako i pravac i visinu, u laganim trzajima micala nad pločnikom, dok je bezmalo pravolinijski brodila kroz gnjecavi beogradski tvajlajt, morali ste, u zamućenom obodu vidnog polja, uočiti četvorokatnicu potresne ružnoće.

Gost autor: Amotherofthree


Šta se to desilo pa da danas deca koja žive u Srbiji, u Subotici konkretno, gde su službeni jezici srpski, mađarski i hrvatski, međusobno komuniciraju na engleskom?!

Da sve bude još interesantnije gradske vlasti rešenje vide u vraćanju mađarskog jezika u srpska odeljenja kao obaveznog izbornog predmeta koji će ulaziti u prosek.

Svake godine u Srbiji se „ištancuje" najmanje 250 diplomiranih novinara. Tako mladi, zagrejani, oni upadaju u razne medijske kuće, nadaju se blistavoj televizijskoj karijeri. Ružičasto-tufnaste snove prekida neprijatna realnost - mladi novinari u Srbiji ne mogu da žive od svog posla. 

Tačnije, mogu, ukoliko rade na 2-3 mesta ili ukoliko žive kod mame i tate, a novinarstvom

Ispunio građansku dužnost.

  

• Srbija je jedina evropska zemlja bombardovana posle drugog sv. Rata .
• Milošević je jedini posthladnoratovski predsednik jedne evropske zemlje koji je koristio službu državne bezbednosti za političke likvidacije nepodobnih novinara i političkih protivnika.
• Posle vlade premijera Djindjića, u Srbiji ne postoji niti jedna vlast koja uopšte pominje evroatlantske integracije, odnosno ulazak Srbije u EU i NATO.
• Jedan od kriterijuma za članstvo u Severnoatlantskoj alijansi jeste vladavina prava što podrazumeva poštovanje zakonskih procedura i demokratsku

Sada imam 140 a tada sam bio 120 kila, verujući da sam najkrupniji čovek na planeti, i sa tim osećajem samouvereno ulazim u kafić i stajem za šank. Kič atmosferu zamislite da ne opisujem nego da opišem radnju. U kafiću 3 stola zauzeta, plus sto gde sede konobarica i šanker. Ja nalakćen na šanku sa dignutom nogom na onoj mesinganoj šipki naručujem brzinski espreso. Dok čekam lagano se okrećem da snimim situaciju. Gde god se okrenem ljudi me gledaju sa osmehom i ja kao "planetarna zvezda" ljubazno klimnem glavom.

 "U jebo te al sam poznat u Prokuplju"

Popijem taj pa još jedan espreso dok gosti lokala, očigledno moji fanovi, ne sklanjaju pogled sa mene. Smeju se, pa se sve nešto gurkaju. Valjda im milo. Da bi ostavio još bolji utisak ostavim debelu napojnicu.

Na moje:
"Do viđenja"

Čuh nešto prigušeno kao "do viđenja" i smeh. Veseli neki ljudi. Baš dobra fora što sam ovoliko poznat u Prokuplju.

Autor : Rodoljub Šabić

Mediji su upravo preneli vest da je protiv odbeglog narko bosa D. Šarića podignuta još jedna optužnica. Predmet optužnice doduše nije trgovina kokainom, već «pranje para». A način «pranja» - kupovina preduzeća Mitrosrem, čime je, kako navodi optužnica, «oprano» nekoliko miliona evra stečenih trgovinom narkoticima.
Ova vest me je neminovno podsetila na to da je pre tačno godinu dana «eksplozija» informacija o fantastičnom bogatstvu pomenutog vođe narko kartela priuštila našoj javnosti suočavanje sa neobičnim primerom komunikacije

Ljubi te čika Tole

Gost autor: Bojan Bogdanović, koordinator Ubuntu tima za Srbiju

Dugo sam razmišljao da napišem ovaj članak. Ne zato što je komplikovan (nije, naravno), već je pravi razlog kako ga na pravi način napisati. Prva ideja mi je bila da ga ponudim našim drugarima za novi FLOSS webzin koji je upravo u nastajanju, ali mi je ovde na blogu bilo komotnije: mogu biti „neozbiljniji“ nego u časopisu. Sa druge strane, inicijalnu kapislu da ovo napišem dao mi je Igor (digitalis_vulgaris sa Ubuntu foruma) dok smo radili pripreme za Share konferenciju. I hvala mu na tome. Koja je to inicijalna kapisla, videćete na kraju, kao poentu cele ove priče. Ko pročita do kraja shvatiće.

 

Gost autor:  jamari

 

I, ako mislite da je za vas kasno, obratite pažnju na svoju decu. Oni sigurno nešto vole da rade više nego nešto drugo. Radite to zajedno sa njima, pomozite im da budu ono što žele i što mogu da postanu. Pomozite im da jednog dana znaju zašto su postali to što jesu.