-

...completely different 

Šta bi mogao biti razlog što u simfonijskom orkestru postoji više violina, pa tako na istoj muzičkoj deonici „boje" zvuk, umesto da svira najbolji violinista pa se ostali violinisti zamene elektronikom na sledeći način:

      • Sviranje tog jednog violiniste se snima mikrofonom

      • N puta po N kanala se tom sviranju doda slučajni mali šum, fazni i amplitudni, sve pojača pa pusti preko N zvučnika tamo gde su nekad bile violine ostalih izvođača

Kakvo pitanje takav i mogući odgovor - ko zna šta bi mogao biti razlog, možda ljudi prave kvalitetniji šum od elektronike.

Priča juče žena, ne moja nego naša, kako joj je prvi muž pre više od jedne decenije otišao u večna lovišta.

Neverovatna priča!

Evolutivnog ratnika u nama je majka evolucija rodila i odgajila da preživi i da se razmnoži. I ovo je skoro pa tautologija, ako ne preživimo nećemo se razmnožiti pa smo buduće ratnike sasekli pre nego što su se rodili, a ako samo delimično preživimo nećemo se razmožiti dovoljno da bi prokrčili sledeće minsko polje ispred nas - majci evoluciji se suprotstavila maćeha verovatnoće i slučajnosti.

I taj je ratnik u nama, u to svoje osnovno ime, dobio mač da krči put ispred sebe, više ili manje oštar, od dana do dana, iz dana u dan:

    • Sex sex dani - mač najoštriji, intuitivan, put u raj bez trnja, plišan za bilo koje noge

- šta je ŠTA na računu za struju i ŠTA u stvari poskupljuje, kad poskupljuje? -

Ko god je ikad i igde bio nadležan za oblik, sadržaj i izgled računa za struju dobio je pitanje "šta je ŠTA na tom računu i zašto je tako teško napraviti jasan, pregledan i svima čitljiv račun za struju?". O pitanju o "angažovanoj snazi" i da ne govorim, Pitala sam sve vlade, sve ministru, sve agencije, sve državne sekretare, pomoćnike, bilo koga ko je nadležan da odgovori na to pitanje za vreme dok sam ja imala i imam obavezu i nadležnost da takvo pitanje - postavljam.(i nisam bila jedina s tim upitom)

I - odgovora još uvek nema.

Tako mi je (uz znakove pored puta, malo ću posle i o tome, moja pitanja o natpisima na tim znakovima traju koliko i pitanja o računu za struju) dakle, tako mi je račun za struju svojevrsna paradigma o svim našim poslovima koji se mogu obaviti, koji su na opštu korist, koji su u prilog kontroli javnih finansija, ali se ipak - NE obavljaju.

Tako da pri svakom poskupljenju struje nastaje dodatno pitanje - ŠTA u stvari poskupljuje?

Ako ne znamo jasan i tačan odgovor na osnovno i dodatno pitanje - možda ćemo svi imati sasvim bezrazložnu reakciju da je u pitanju samo neosnovano "otimanje para", mada se u stvari radi o sasvim opravdanom i razumnom određivanju cene, a problem je što zbog nejasnog računa za struju ostajemo u neznanju - cene čega?

TEDx Novi Sad je nezavisni TED događaj, sličan mnogima širom sveta, a ove godine bilo mi je i užitak i čast i privilegija da dobijem od njih poziv da prozborim koju o njihovoj ovogodišnjoj temi "Sanjaj. Stvaraj. Promeni. Postani."

Pogodilo se da je pre neki dan završena montaža snimaka i zato danas, na Dan ljudskih prava imam priliku da delim ovaj događaj sa svima i sa koga god zanima.

Mojih 13 minuta posvećeno je jednom ženskom snu, jednom snu o dijalogu kojim se može što-šta i svašta i stvoriti i promeniti, jednom razgovoru za koji mi se čini da bi mogao postati razgovor od koga se mnoga dobra mogu desiti.

TEDx Novi Sad ima pravilo i o kratkom razgovoru sa učesnicima koji se objavljuje zajedno sa snimkom nastupa i ovde ga prenosim u celini, sa linka na početku ovog teksta.

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

Gost autor:Kristina

Priznajem ja sam honorarac, nemam rođačke i kumovske veze za državnu službu, a nemam ni kapitala da otvaram privatni biznis. Tako da radim po ugovoru na projektima. Ponekad je pauza između projekata poprilična pa se dovijam davanjem privatnih časova.

U nekom trenutku javi mi se Gdin Direktor, vlasnik jedne privatne škole, da me upita da li bih predavala u njegovoj školi. Što da ne, to je honorarni posao, nije nešto dobro plaćen, ali bolje nego da sedim u kući i da se dosađujem. Dođem na razgovor za posao, kaže plaća na nedeljnoj bazi.

Juče je RTS objavila kratku priču o baka Smiljki Bajčetić sa Kosova.

Priča je disonantna u odnosu na patriotsku mustru naših medija kada je Kosovu u pitanju ali , bogami , i optužujuća za one koji su se „ubijali od vođenja brige o Srbima na Kosovu“ i naročito o novcu koji im je namenjen.  Nepatriotska i tendenciozna je  priča RTS-a jer rečju i slikom govori da na Kosovu ima onih koji od države Srbije ništa ne dobijaju, pa još kako dobija neku crkavicu od šiptarskih vlasti, i, što je još nepatriotskije, da joj pomaže komšija Šiptar. Bože, pa valjda je trebalo da bude priča o baki koju pomaže država Srbija i razne dobrotvorne organizacije i udruge, pa SPC, te kako je komšija Šiptar maltretira, ili kako je eto i ta baka jedna od onih Tačijevih Srba.

Za razliku od RTS, „Novosti“ su se potrudile da priča dobije patriotsku konotaciju tako što je izostavljeno ono što je nepodobno a naglašeno ono što će „jačati naš patriotizam“.

Dakle, evo šta je rekla baka Smiljka a RTS prikazala:

„U Plešini kod Uroševca Smiljka Bajčetić 20 godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Mesečno prima svega 45 evra. Pomaže joj samo komšija Avdija Mustafa.

Smiljka Bajčetić je među malobrojnim srpskim žiteljima Uroševca. Po okončanju rata pre 13 godina ostala je u selu Plešini zato što joj komšije Srbi nisu javili da odlaze, a sama se nije usudila, jer ne zna kako bi se snašla na drugom mestu.Smiljka već dvadeset godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Priča kako joj je veoma teško, pošto nema penziju, već samo primanja od svega 45 evra mesečno.Tih 45 evra je penzija koju joj daje kosovska vlada. Od vlasti u Srbiji ne dobija ni socijalnu pomoć.

“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati.”, reče jednom Duško Radović.

Oni koji su bili deca u vreme kada je on to rekao sada su odrasli i imaju svoju decu prema kojoj se odnose isto kao njihovi roditelji prema njima i tako imamo „siromašne roditelje i siromašnu decu“, koji imaju novac ali malo šta drugo.

Ovih dana u medijima su objavljeni rezultati istraživanja o mladima,  odlasku ljudi iz Srbije,

ali i apel Dobrice Ćosića studentima da se vraćaju u otadžbinu. .

„Veomа poštovаne dаme i gospodo,

uvаženi poslаnici Bundestаgа,

 Verujem dа se većinа vаs  sećа kаko je Evropа početkom 90-ih godinа svojom neodlučnošću, neslogom, dvostrukim stаndаrdimа i nedovoljnim аngаžovаnjem , umesto dа spreči krizu, direktno doprinelа trаgičnom rаspаdu Jugoslаvije  čije posledice i dаnаs trpimo  i mi i Evropа. Ubeđen sаm dа ćete to imаti u vidu prilikom rаsprаve o dаvаnju dаtumа Srbiji zа otpočinjаnje pregovorа sа EU. Ne sumnjаm u vаšu dobru nаmeru dа odnosi između Nemаčke i Srbije budu još bolji nego sаdа, što je Srbijа i jаsno pokаzаlа.

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali. 

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

Pažljivo pljuckane i crnje od zenica, semenke lubenica su cele zime ležale zalepljene na četvrtinke starih novina na baba Darinoj prozorskoj polici. Ispod njih su vreme najavljivale odavno prošle vremenske prognoze, održavale su se na pola presečeni sastanci partijskih organa i čitaocima delili korisni saveti bez srećnog kraja.