30. oktobar

Please follow the link. Thank you for your donations that will go to less privileged ones. 

 https://www.facebook.com/ana.pokrajac.9/posts/1224738264213238

Smrt je Lajku zatekla u kosmičkom brodu Vostok 2, šestog dana posle dramatičnog lansiranja sa kosmodroma Bajkonur. Bila je prvo živo biće lansirano u Zemljinu orbitu. Danas je 59 godina od njene žrtve za nauku. Pomogla je ljudima da prošire saznanja o Kosmosu. Sećamo je se i o njoj pevamo.

Skočili Srbi da brane slobodu štampe u Francuskoj, da žale ubijene francuske novinare... i sve bi to bilo OK da mi živimo u državi u kojoj postoje medijske slobode, u kojoj smo sve one ubice novinara pohapsili i osudili, u kojoj novinarima ne ukidaju emisije, u kojoj novinari ne mora da žive i rade pod višegodišnjom zaštitom policije... Kad treba da čistimo tuđe dvorište, kada treba da glumimo kosmopolite, da lažno predstavljamo da je Beograd svet, onda se okupimo i pokazujemo svoje licemerje, onda se i ministar kulture oglasi...

Najzanimljivije mi je što se raznorazni novinari tabloida solidarišu sa francuskim kolegama koji su me razvlačili po novinama zbog mojih fotomontaža... Ja vaše licemerje ne mogu da podnesem, jer branite slobode samo dok zube te slobode ne osetite na svojoj koži...

Iako na prvi pogled izgleda paradoksalno, tragedija Srba iz Hrvatske je posledica konstantno dobrih odnosa Beograda i Zagreba.   Dakle, ne samo Slobodana i Franje,nego njihovih političkih naslednika,a nažalost i  njihovih političkih protivnika.

Danas, 20 godina nakon "Oluje", više je nego jasno da su Krajišnici bili i ostali kolateralna šteta "dobrosusjedskog" dila Beograda i Zagreba u vihoru rata , no paradox je postojanje svojevrsnog kontinuiteta u ovakvim odnosima/dilovima  na relaciji Zagreb/Beograd.

Tudjman dakako nikad nije priznavao ma kakvu ulogu Miloševića

Izvlačenje broja 6 ni malo ne ide na ruku Aleksandru Vučiću, jer su odmah krenule fore 666 - znak zveri na društvenim mrežama, ali ta satanizacija je već konstantna koja je samo kulminirala pred izbore. Tako je Aleksandar Vučić kriv za Srebrenicu, kriv za ubistvo Slavka Ćuruvije, kriv za atentat na Zorana Đinđića, kriv za NATO bombardovanje... plašim se da će na kraju ispasti da nas je Vučić sve pobio.

Dugo sam razmišljao da li da uopšte napišem ovaj tekst, jer treba uzeti u obzir da će građanska i liberalna Srbija odmah krenuti sa optužbama da sam drugi Nebojša Krstić, da radim za sendviče i botarim u slobodno vreme, čime pre svega guše slobodu mišljenja i govora, ali nakon jednog tvita i fatalizma koji je sve jači, odlučio sam da rizikujem, pa šta bude.

Одлични су ови нови телефони који све памте.

ne osvrći se i za manastir ne brini, dovoljno si štete učinio...

nekoliko postova ispod od srbije se oprašta toni verheijen, dosadašnji šef kancelarije svetske banke u srbiji. srećom odlazi jer je svojim neznanjem značajno doprineo nekvalitetu života ovde. na koje mesto sada odlazi ne znam, ne želim ni da znam, unapred mi žao ljudi. patetično oproštajno pismo je ostavljeno za komentarisanje, ali kao i sve kod drugorazrednih birokrata, nesposobnih za normalne karijere u sopstvenim sistemima koji su se izgradili kao postkolonijalni upravnici, i ta sloboda komentarisanja

He lives now only in my memories. (Mad Max 2: The Road Warrior)

Svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo, palo mi je na pamet da je palo na pamet Andriću dok sam čekao na red da izjavim saučešće na groblju u Spodnjem Dupleku. Na groblja je najbolje dolaziti u društvu, možete pričati o bilo čemu i ne razmišljati ni o čemu. Ako ste sami, neminovno se pretvarate u Andrića. Naravno, kakva glava, takav i Andrić, a ova moja je, umesto jezgrovite misli, odlučila da

Kažu da je osnovna greška kod procenjivanja stvari, ljudi i pojava, ta da procenjujući samo onaj poznat deo stvari, ljudi i pojava, donosimo ocenu o celini. Ali poznati delovi stvari, ljudi i pojava su večito u deficitu. Neprekidno ih skupljamo, u nadi da ćemo najzad prokužiti sve. Naravno, nemamo nikakve izglede.

Uzmimo, na primer, taksiste. Vozim pre neki dan kroz Kneginje Ljubice, i udarim gore na Vasinu pravo pred znak koji mi na prvi pogled zabranjuje bilo levo

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.

Jako me je iznenadio tekst "Muke po Teodori i glupost večitog savetnika", ne zato što je Jovana Gligorijević sročila paškvilu nabijenu lažima, budalaštinama i demagoškom patetikom, već zato što je taj njen uradak objavljen sa logom Vremena, lista koji je nekada, sećam se kao kroz maglu, bio uljudan i pristojan. Kada upravo na temu kojom se bavi Jovana u Kuriru izađe serijal tekstova ispunjenih debilnim izmišljotinama, a s jedinim ciljem da se izvrši dekapitacija moje malenkosti, to je donekle i razumljivo - revolveraškim tablodima u opisu je delatnosti da vrše harangu, to je jedina svrha njihovog postojanja, ali kada to isto čini Vreme, onda je to pouzdan znak da u Srbiji nešto suštinski nije u redu.

U želji da prevaziđem ovu post-prazničnu  depresiju, odlučio  sam da ponudim ovaj kraći prilog kao novogodišnju čestitku blogerima koji još imaju snage da čitaju nove postove. A i brojke su se složile (za detaljnije objašnjenje vidi dole).

Još od antičkih