Ne znam da li se sećate ovog viralnog klipa od pre desetak godina:

Kako god, prolazim juče ne sećam se više ni gde i izgleda da se i ovaj street busker proslavio dotle da ne mora više da se smrzava na ulici nego eto može da se vidi i u našem malom mestu ni manje ni više nego na Kolarcu:

Danas nešto vitlam po kraju i pogled mi se zaustavi

Prepričan kratak izveštaj BreakThrough novinske platforme sa samita EU i CELAC (Community of Latin American & the Caribbean States)

- Dve strane kao da se potpuno mimoilaze, kao da govore u prazno: Ralf Gonsalves, predsedavajući CELAC-a, stavio je jak naglasak u svom govoru na potrebu da se evropske zemlje posvete reparacionoj pravdi za ropstvo i kolonijalizam, što je od EU predstavnika shvaćeno kao nekakav anahronizam jer bi navodno trebalo da se govori o Ukrajini kao najaktuelnijem problemu kolonijalizma u svetu. Međutim,

                     ДЕЦА ЕНТРОПИЈЕ

            Како у ствари функционише време? Постоје ли људи у времену или време у људима? Како време пролази и да ли уопште постоји, или смо га измислили да бисмо омеђили наша сећања и систематизовали сопствено постојање у низ година, месеци, дана, сати…

            Време није

Ne znam kako vi, ali kod mene sedmica pre rođendana izaziva jedno posebno stanje i što se više puni godina koju navršavam, sve je veća teskoba koja me pritiska. Dan pre pomenutog, me baš smlati i, pravo da vam kažem, najradije bih do daljnjeg odložila i slavlje i čestitanje, jer se ne osećam spremno da obrnem tu poslednju cifru. Mislim, nekako bih da ostanem u zatečenim godinama.

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

Evo i prvih komentara na udarnu vest sa naslovne strane pokojnog sajta B92: 

Da li ste na listi? Vučić najavio isplate: Prvo 20.000, pa 10.000 i uskoro još 10.000 

(Ovo su podsećanja na vreme kada je realizovano alternativno vođenje kroz postavku Muzeja švedske istorije)

Kad smo već kod svetsko-sistemske priče... sećaš se one prilično impresivne, samokritične nacionalno-istorijske teze u muzeju? O tome kako je Švedska postala ekonomska sila zahvaljujući ratnoprofiterskoj državnoj strategiji u „tri svetska rata“ (gde se za prvi računa Tridesetogodišnji rat)?. Jednostavno se švedska privreda okoristila, omastila o te katastrofe; zahvaljujući geografsko-istorijsko-političkom

gost als