Mislim, znam da nije najpopularnije, al' ko velim - ako ne može danas, a kad može?

Dakle, svima rođenim u FNRJ i SFRJ srećan Dan republike.

Pevajte,  pišite, kačite slike i razglednice.

 - Nisi primetio tu prenaglašenu potrebu za fasciniranjem? Nizanje šala, gotovo histeričan humor, iščekivanje reakcije, ogledanje efekta u očima nas koji to slušamo? Znaš, sve to krije veliku, suštinsku nesigurnost.

Znam. Odgovaram analitičnoj sagovornici u sebi. Zapravo ćutim. Znam i ne zanima me. Kakav bi čovek ustvari bio ukoliko bih nesigurnost smatrao dovoljno velikim grehom za odustajanje od nekoga? Nesiguran mi zvuči kao najverovatniji

Crno more

Kakvo je Crno more, je l' stvarno crno?, pita me moj prijatelj.

Jeste, crno je baš-baš. I da ga nikada nisi video uživo a da ti neko pokaže fotografije Jadranskog, Sredozemnog i Crnog mora, prva dva bi verovatno teško razlikovao ali oko potonjeg ne bi imao dileme.

Potražila sam na Interenetu odgovor na pitanje kako je Crno more dobilo taj naziv. I na Vikipedijinim

...jebem ti mater.

To je uzviknuo u kameru jedan »momak« koji je nepropisno parkirao mercedes na keju na Novom Beogradu. I krenu na snimatelja. A sve u prisustvu Gradonačelnika Dragana Đilasa, novinara i policajaca. To se videlo na TV AVALA večeras a i na drugim televizijama.

Videli smo  kako Gradonačelnik pokušava da objasni »momku«  kako to nije lepo. A onda se desilo nešto što je veoma slično Firerovom napadu na snimatelje  na onoj Tribini ili udarcu onog trećeg «momka«  i lomljenju noge  snimatelju B92. Agresija, verbalna. Koja je mogla da

“U  Истанбулу живи три милиона људи који потенцирају своје српско порекло! У читавој Турској их је готово девет милиона. Још је краљ Александар Карађорђевић изјавио да су Срби измирили све рачуне са Турском 1912, па убудуће са њима можемо бити само пријатељи. То, ипак, нико није узео за озбиљно до пре пет година.” То каже Драгослав Милосављевић, предсједник Друштва српско-турског пријатељства "Инат"

Пратећи верско-политичка таласања у Рашкој или Санџаку, ону сумануту  представу после утакмице када су млади носили турске и верске заставе и урикали да је то Турска, па онда најаву наших младих патриота да ће у недељу носећи српске и православне заставе, уз српску патриотску музику, прошетати улицама и тиме једноставно рећи да је то Србија. Шта рећи  осим да ништа од тога не слути на добро, тим пре што неодољиво подсећа на методологију из почетка 90-их.

Очито и СПЦ и ИВЗ, уместо да сабирају, како им вера налаже, оне деле народ и распирују раскол,

po meni... muzika je najsnažnija veza  između ljudskog duha i vremena. Pretočena u note trajnija je od kamena.

Danas je  21. jun, svetski dan muzike

ona je svuda oko nas- na trgovima, ulicama....

Autor: Miljen Kreka Kljaković

Verovatno bi mnogi pomislili da je sve ovo neka fotomontaža, da je ovo kompjuterska animacija, a mozda i obična laž!!! Na žalost, to je stvarnost i istina koja je sakrivena od očiju javnosti, verovatno i od odgovornih osoba, a dešava se u zadnjem dvorištu, gle čuda, baš, Veterinarskog fakulteta u Beogradu, iza zgrade prijemne ambulante za INTERNU MEDICINU.

Na skrivenom mestu, u katastrofalnim uslovima, preživljavaju zatvorene živtotinje bez hrane i vode, spremne da se na njima vrše najsuroviji eksperimenti. Da li je moguće da su bas ovom fakultetu humanost, etika i moral na poslednjem mestu?!

Stigao je medju prvima, oni iz okolnih sela stizali su malo po malo, neki praćeni rodbinom, neki sami ili u grupi , uglavnom obavijeni plemenitim mirisom borbenog duha od dvaest gradi. Do uveče su  stigli svi sa spiska, osim jednog za koga su rekli da ima groznicu i pokazali neki papir. “Baš zgodno, danas groznica a sinoć u kafani zdrav k`o dren. Valjda će da ozdravi do sutra, kad mi odemo”, procedio je narednik a oni koji su ga čuli počeli su da gužvaju lica u podsmešljive grimase. Tomi je bilo milo što je onako pažljivo hodao po kaldrmi, da je uganuo nogu…, ma, ne sme ni da pomisli. Večna sramota.

"Smisao je za mene besmislen" - Zdislaw Bekskinski

Ova fantstičnost iz naslova je ciljano dvosmislena, i oba ta smisla itekako imaju ... smisla.
Prvi, jer se Daniel Dociu bavi fantastičnim slikarstvom .... megaepskim, hipernabudženim SF-om.
Drugi, jer su njegovi radovi fantastično mnogodooobri .

Swan Ship 

U petak, 21. 12. 2018., biio je moj poslednji radni dan kao Poverenika za informacije. Mnoge je zanimalo kako je izgledao, neki su čak tražili "raport". Pa da ga ostavim i ovde, na blogu.

Radni dan je počeo vrlo rano i dinamično, čitanjem mejla koji mi je u sitne jutarnje sate iz Kanade, iz Vankuvera poslao Peđa Blagojević urednik "Južnih vesti". Nastavio se telefonskim razgovorom sa Acom Stankovim, njegovim zamenikom. 

Novinar "Južnih vesti" juče je saslušavan u niškoj policiji, navodno po nalogu tužioca. Od njega je traženo da oda izvor koji mu je dao određene

Imamo prelepu zemlju, samo je malo zatrpana djubretom. Sudeći po vestima, počela je dugo očekivna akcija čišćenja. Vi, ljudi, bolje znate od mene kako to teče. Blog je zato otvoren za vas, slobodno kačite informacije, slike, komentare, pohvale, pretnje. Ja samo mogu da kažem da sam presrećan što su gradjani nazuli čizme, navukli rukavice i latili se kesa.

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”

Naš ekonomski sistem je jedna čudna mešavina partijsko-državnog kapitalizma prožetog socijalnom politikom i na monopolima zasnovanog privatnog sektora. Problem sa svim čudnim sistemima je da su neuspešni. Neuspešni da građanima omoguće pristojan život.