вук длаку мења али ћуд никада. и кад је мали па је вучић а не вучина и кад је длака идеологија и кад је ћуд - ћуд. марко сомборац каже да ову владу и не критикују толико али да она баш не уме да прихвати критику. и тиме је нацртао суштину.може то да офарба и ето карикатуре карикутарне власти. критике и нема превише. нема ко ни да критикује. организована (?) опозиција је у ствари скуп елемената које је вучић одбацио при прављењу владе. прецизније, због спс-а би морало - које је успео да одбаци јер му нису наметнути, али ок, нека то остане за другу тему.

Kada sam se spustio u podrum Jazbine, znao sam da ću tamo naći Jaćimovića jer sam ga čuo kako razduvava svoj instrument još na ulazu u ulicu. Probio sam se kroz zavesu od dima, pronašao prazan sto, skinuo crni kaput i crnu vunenu kapu i zapalio jednu kvalitetnu. Na paklo Marlbora i sto-gramsku tobleronu sam upravo potrošio mesečnu platu. Bio je novembar 1993.

Kad god me neko pita da mu pričam o devedesetim, osetim se kao android iz Blade Runner-a koga propituje islednik na početku

 Ovo je apel za pomoć. Jedan od mnogih, znam. Ipak pročitajte, podelite, pomozite ako možete. 

“Najkraće rečeno, diskriminacija je nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima. Imajte u vidu da nije svako pravljenje razlike diskriminacija.”

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Dr Nevena Petrušić

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

Ni ove godine Srbija nije obeležila Dan ustanka, ali to nije razloga da  se svim antifašistima , građanima Srbije čestita 7. Juli - Dan ustanka protiv fašističko-nacističke okupacije. Nije da nije obeleženo ali kao poluilegalno, nema nigde države, nema centralne manifestacije, mediji , osim “Kurira” ni reči o tome, na sajtu Vojske Srbije ni reči.

 Ovde je Srbija rekla Sloboda.

Posebno treba podsetiti i čestitati onima koji su pozvali Putina da dođe 20.oktobra i uveliča nam svečanost povodom 70  godina oslobođenja Beograda . Kao što je i red, jelte, Dan oslobođenja Beograda,  20.oktobar , obeležićemo kao izraz pijeteta i zahvalnosti partizanskim borcima i borcima Crvene armije koji su u sadejstvu tog dana 1944.godine oslobodile naš glavni grad od okupatora i njegovih domaćih sluga.

Вечерас сам чуо део говора народне посланице Демократске странке на ванредном заседању (распуштене) Народне скупштине, која је с приметним афектом рекла (две тачке у реду за ову прилику означавају кратке драмске паузе, којима претходе наглашавања речи): „Како је било могуће .. да народни посланик Драган Томић .. буде .. у притвору.. и..један .. минут? Како је било могуће да неко боље од председника Народне скупштине, од Административног одбора и од Народне скупштине у целини зна .. шта се сме, а шта се не сме са народним послаником?"

            Gost autor: horhe akimov  

Imao sam nekada davno jednog prijatelja koji je više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni.

Ima ljudi koji ne veruju dok/ako se ne dokaže suprotno, a ima i nas koji verujemo dok/ako se ne dokaže suprotno. Ovi prvi uvereni su da imaju formulu koja ih štiti od razočarenja, i nas druge smatraju naivnima. Mi drugi sebe uglavnom nazivamo optimistima i smatramo da ovi prvi žive u konstantnom strahu od života, nama neizdrživom.

Ovi prvi obično ne glasaju, da se ne bi razočarali.

Mi drugi stalno glasamo i stalno se razočaravamo.

(Imaju i neki treći, koji glasaju i ne razočaraju se - ali o njima ne bih ovom prilikom.)

gost autor: jepet

 
Inicijativa Bloga B92 i Radio Laguna su pokrenuli akciju prikupljanja knjiga, školskog materijala i didaktičkih igračaka za predškolski i školski uzrast, za decu ometenu u razvoju iz Centra u Šekspirovoj ulici, u Beogradu.
Tokom naredne dve nedelje možete svoje doprinose ovoj akciji odneti u Radio Lagunu, Resavska 33, od 15h do 18h.

Izbori u Srbiji održani su 2012. godine. Oni važni, presudni, predsednički. Na njima je odlučen put zemlje u drugoj dekadi ovog veka. Naglo urušavanje DS, formiranje nove većine u Skupštini i nove Vlade samo su njihova posledica. Sve što je usledilo - do danas, nije mogao da predvidi onaj ko nije hteo. I politički analitičari. 

Izbori u 2014. samo su operetna faza u ispunjavanju zadataka iz ugovora sa doktorom Faustusom.

Autor: Rodoljub Šabić
Kad ste Poverenik za informacije od javnog značaja u Republici Srbiji neminovno se suočite s tim da su "bliski susreti" sa stvarima koje bi većina ljudi označila kao "bizarne" ili "neverovatne" ili "paradoksalne" ili ... zapravo nešto sasvim "logično". Broj takvih stvari je kod nas daleko, daleko veći nego što bi se moglo i pretpostaviti. Iz te "riznice" izdvojiti nešto posebno karakteristično, ne bi bio lak zadatak. A ako bih morao:
Kao Poverenik za informacije od javnog značaja bio sam godinama "svedok" napora koje su, sada nažalost pokojna Verica

Autor: Rodoljub Šabić
Radeći posao koji radim, odavno sam se navikao na brojna obraćanja ljudi i povodom problema koji su potpuno van nadležnosti Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Nekad je to posledica precenjivanja ovlašćenja, uticaja i mogućnosti poverenika, a nekad prosto ljudska potreba da se "izjadaju", da s nekim podele svoje nezadovoljstvo.
I tako mi se od jutros ne malo njih obratilo povodom "akcije" grada Beograda koji sprovodi "stimulativan reprogram naplate dugova" prema Infostanu, preduzeću za objedinjenu naplatu komunalnih

Sistem društvene samozaštite i samokontrole je delovao tako što vam niko direktno ne naredi da nešto uradite ili da ne uradite, ali vi nekako ipak znate kako je "najbolje" postupiti. Ovo se odnosilo i na službena lica, i na neslužbena lica, i na organizacije... I, važilo je u svim oblastima.

Jasno je da to što je uvežbavano decenijama nije moglo da se izgubi u ovo nešto malčice godina traljave demokratije.

Osvanula u Politici vest da je otkazana izložba karikatura Jovana Prokopljevića, koja je bila spremna i otvaranje je trebalo da bude održano danas (sreda, 26.februar). Prokopljević, koji je dugogodišnji karikaturista i nagrađivan je širom sveta, izjavio je da mu je u kratkom telefonskom razgovoru rečeno da je razlog ovog naprasnog otkazivanja to što je ipak u pitanju «politička karikatura».