Jednoglasno sam odlučio da se mesec dana neću kupati, prati zube niti kosu, da se neću brijati, seći nokte, ni šišati, sve dok se maksimalno ne usmrdim, da ljudi vrišteći beže od mene, sve u cilju razumevanja kako je biti član narodnjačke koalicije, odnosno radikala. Već posle nedelju dana ljudi su počeli da me izbegavaju, nisu hteli da se druže s mnom, niti da stoje u mojoj blizini. Oni tolerantniji bi zapušili nosiće, ali vremenom su mi i oni okrenuli leđa i pobegli. Niko više nije hteo da pravi vladu i koalicije s mnom. Bio sam usamljen i smrdljiv.

Jedno veče, posle dve nedelje, smučio sam se sam sebi, za razliku od narodnjaka i radikala, i odlučio da prekinem sa ovim eksperimentom i da se okupam, obrijem, operem zube, isečem nokte i skratim kosu. Da se upristojim i civilizujem, što i ostalima preporučujem.

Krenuo sam ka kupatilu hodajući na prstima, kako ne bih probudio ostale ukućane jer je već prošla ponoć, ali, dok sam prolazio pored dnevne sobe, primetio sam nešto veoma čudno. Moja cenjena maman je bila budna, iako uvek zaspi odmah posle Dnevnika 2. TV je bio uključen s kojeg je dopiralo surround brundanje haškog optuženika (gospodina) Vojislava Šešelja i čulo se diskretno zujuckanje, kako mi iskustvo govori, Black Jelly Invadera od 20cm. Brzo sam se sklonio kako me smrad ne bi odao i pokušao sebe da ubedim da je to samo slučajnost, da to nije ništa strašno. Sledeće veče Sloba mi ne da Mira, te se opet na prstima uputih ka dnevnoj sobi i zatekoh isti prizor. Opet sam pomislio da je to samo slučajno, da to nije ništa strašno, ali kad se isto ponovilo i po treći put, shvatio sam strašnu istinu: Moja majka, kao i mnoge druge, ima izvanbračnu aferu s Vojislavom Šešeljem.

Queeria blog je nelegalnim kanalima došao u posed još jedne strogo čuvane državne tajne. Nakon neuspešnog pokušaja bekstva Milorada Ulemeka Legije nadležni organi su kod njega pronašli plastični pištolj, ali još neke plastične predmete. Spisak tih predmeta Vlada Republike Srbije proglasila je državnom tajnom, koja je kao i u slučaju Miladina Kovačevića iscurela. Ugledajući se na naše hrabre kolege iz Borbe, odlučili smo da javnosti predočimo spisak plastičnih predmeta koji su pronađeni u Ulemekovoj ćeliji. Ali, za razliku od naših hrabrih kolega iz Borbe, ako u naše prostorije upadnu zgodni, snažni i seksi policajci u maskirnim uniformama sa velikih i tvrdim pendrecima, mi ćemo sve priznati i odati sve naše izvore.

„Kada su kod Ulemeka pronašli pištolj i pitali ga odakle mu, on je odgovorio 'odavno je kod mene, to je poklon od dece'", rekao je Direktor uprave za izvršenje zavodskih sankcija Milan Obradović, ali je prećutao da su kod Ulemeka pronađeni još neki predmeti koji su zapisani u dokumentu „Još jedna državna tajna - ne objavljivati".

Mrzim sneg, naročito kad krene da se topi. Mrzim kišu, naročito kada duva jak vetar. Mrzim i jake vrućine, naročito kada moram da radim. Jedino volim proleće, koje više ne postoji. Zato sam iskoristio današnje relativno lepo i relativno sunčano vreme da se sa svojom unukom prošetam gradom. Šta vas boli uvo odakle meni unuka?! Za potrebe ovog teksta imam unuku. Umetnička sloboda! Elem, gde sam stao? Da, izveo sam malo unuku po ovom relativno lepom i relativno sunčanom vremenu u park. Sedi dete po ceo dan u stanu i uči, te je rad da malo protegne noge i da se nadiše relativno čistog vazduha. Bila je i penzija pa možemo posle i na kolače. Šetamo se tako parkom i gledamo kuce koje veselo trče parkom i zapišavaju teritoriju, penzionere koji igraju šah, mlade ljubavnike koji se grle i ljube... Idemo tako parkom i naiđemo na jedan čudan ljubavni par.

 

Juče je u Beogradu osnovan Fond „Slobodan Milošević". Osnivači Milutin Mrkonjić, Branko Ružić i Mirjana Marković, supruga pokojnog velikana srpske politike Slobodana Miloševića, održali su telefonsku osnivačku skupštinu fonda. Mirjana Marković je zbog dobro poznatih razloga bila sprečena da dođe u Srbiju, te se u rad skupštine priključila telefonom iz Moskve. Fond „Slobodan Milošević" će stimulisati mlade talente u naučnim oblastima, koje su bile bliske Miloševiću, poput politike, jezika, društvenih nauka i ekonomije.

Milutin Mrkonjić je izjavio novinarima: „Cilj ovog fonda je da, s jedne strane, sačuva trajno sećanje na tog velikog čoveka, a sa druge, da nastavi da ostvaruje njegove ciljeve. Ono što će biti posao fonda u praktičnom smislu, to je da stimuliše talente, studente i učenike iz svih oblasti nauke, jer su mladi i njihova budućnost uvek bili prioritet u politici Slobodana Miloševića."

OPTUŽUJEM

Optužujem sledeće osobe da su učinile krivično delo protiv zdravog razuma, logike i zdravog jezičkog sluha, vodeći kampanju za RODNU RAVNOPRAVNOST U JEZIKU i silujući jezik:

Svenku Savić,
Gordanu Čomić,
i nepoznat broj saradnika koji su udruženi u krimminalno-lingvističku;-)  grupu naneli nepopravljivu štetu našem jeziku.

OBRAZLOŽENJE

Ovih dana je u Srbiji predstavljen "Zbornika rodno senzitivnog jezika a predstavili su ga Misija OEBS-a u Beogradu i Kancelarija zaštitnika građana čije su autorke lingvistkinje

ili

. par crtica o Petrovaradinskoj tvrđavi ili Varadinu (ili Péterváradi vár, Peterwardein) koja se ustvari zove - Đava (ne znam tačno kako se to "Đava" pravilno piše, ali znam kakva je, kolika je i koliko je snažno to ime i profil njene siluete uzdignute na 40 metara visokoj steni nad Dunavom duboko i neizbrisivo otisnut u svima nama sa leve i desne strane Dunava, u Nova Sadu i u Petrovaradinu) - 

Prvo se živelo na - Đavi, tako tvrde istorijski i arheološki artefakti. Današnji Novi Sad se  pominje u XVI veku, Gerardius Mercator beleži naselje pod imenom "Bistritz", kasnije se naziva imenom "vodeni grad" nastao na mostobranu preko puta Đave (gradili ga mnogi mi, razni i šareni), sve dok nije 1.februara 1748. Elibertacijom dobio svoje današnje ime (jedno od mnogih, na više jezika) i status slobodnog kraljevskog grada. Svaki momak Fruškogorac (tako kažu) nije se mogao oženiti dok nije napravio "novi sad" (novo grožđe, novi zasad loze).

Dočim - na Đavi i oko nje su ljudi živeli, kokanda, oduvek. Dokazi o praistorijskim naseljima sežu do 4500. g. pre n.e., (a verovatno i ranije, razne ljudske fele nastanjuju ovu hrid, lepo mesto za život, rekla bih).

Đava, kakvu je danas poznajemo, izgrađena je tokom XVII i XVIII veka po ideji i planovima francuskog maršala Sébastien Le Prestre, Seigneur de Vauban kasnije Marquis de Vauban (15 May 1633 – 30 March 1707)

On je nikada nije video.

Možemo mu samo reći "Voban, gari, miran budi gde god da si, odličnu si građevinu smislio!"

- Kažu da smeh i osmeh pripadaju samo ljudima, da druge životinjske vrste i nemaju sposobnost "uviđanja" humora, "smešne strane svega" ili da jednostavno - nemaju, (ni neurološki ni sastavom mišića lica), ikakvu potrebu za osmehom. (Pažljivim posmatranjem nekih životinja sklona sam sumnjičavosti za takvu tvrdnju, neke od njih sasvim sigurno bar "izgledaju" kao da umeju da se "osmehnu" ). -

Đokondin zagonetni osmeh je verovatno - najslavniji i najpoznatiji osmeh na svetu. Vekovima već ljudi s neprestanom radoznalošću, divljenjem i zanimanjem gledaju u taj fini, mali, svetli osmeh pokušavajući da odgonetnu čemu se tako očaravajuće - osmehuje.

Istraživanja o smehu i osmehu kažu:

 "Nikom nikad nije uspelo da tačno utvrdi koliko se često ljudi smeju. Smatra se da se najviše smeju deca između pete i šeste godine i taj smeh povezan je sa igrom i komunikacijom tokom igranja. Kod odraslih je to znatno manje i iznosi oko 17 puta dnevno."

Prvo sam ga ugledala na ulici. Tada sam živela u visokom prizemlju, u ulici Gospodar Jovanovoj. Otvorila sam prozor a on je stajao tačno ispod prozora moje spavaće sobe. I gledao je u mene. Nije rekao ništa. Samo je gledao. Bilo mi je čudno što neko tek tako stoji na praznoj ulici i gleda u moj prozor, direktno u mene, tupo i bez prekida, ali nisam tome pridavala značaj. Udaljila sam se od prozora i otišla da podojim bebu. Moj sin imao je svega nekoliko meseci kada je taj manijak ušao u moj život.

Kroz nekoliko dana, pozvonio je na vrata. Zvonio je uporno i dugo. Bila sam sama kod kuće, sa bebom. Prišla sam vratima i pogledala kroz špijunku. Mlad čovek, kojeg je crna brada činila nešto starijim, stajao je tačno ispred vrata.

Pre neki dan, pred same izbore, iako sam odlučio da ne pratim kampanju, pusta radoznalost me navela da uključim satelitsku TV. Planirao sam da samo bacim pogled. Ostao sam prikovan za ekran dobrih sat i po. Svašta sam video, Toma G. kao  ptica zloslutnica u tonovima sive, uteruje strah u kosti; radosni, preterano optimistički DS u fazonu - predsednik je prijatelj svih građana, ratatatira drugari, i taj rad; LDP kao sekta, mantra

ili, matematika bajki

 

 

Pećina izgubljenih tajni

U seriji predavanja koje je Borhes održao na Harvardu šezdesetih godina, poznatih kao Norton Lectures, ovaj pisac “Lavirinta” je zastupao mišljenje da postoje samo dve vrste priča koje ljudi pričaju. To su priče o sudbini dva broda koji su zatečeni u nevremenu,

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala

 PSIHOLOŠKI PROFIL MOBERA (III)

    Moberi su, u suštini, osobe koje vlastite frustracije i negativan stav prema sopstvenom životu pokušavaju da kompenzuju verbalnom, psihološkom a ne retko i fizičkom agresijom, koju ispoljavaju prema onima koji imaju nešto za šta su sami uskraćeni ─ uglavnom u domenu privatnog života kao što su: sređen život, sretan brak, stabilna porodica, ugled u društvu... Ljubomora i zavist osobine su kojima su moberi bolesno opsednuti. Pritvorni i licemerni prema svim autoritetima, vlastiti nedostatak samopoštovanja oni prikrivaju iživljavanjem i ponižavanjima sebi podređenih. Moberi su osobe koje ne veruju nikome. Oni su u stalnom strahu, usled čega u svakome i svemu vide opasnost i pretnju. Uglavnom, reč je o veoma usamljenim osobama ─ zbog čega i uobičavaju da se kreću u čoporu. Moberi najčešće pate od kompleksa da su drugi (to posebno važi za žrtve koje izabiraju za svoja iživljavanja) talentovaniji i inteligentniji od njih ─ što uglavnom i jeste istina, usled čega im opsesija postaje upravo to da iste: blate, šikaniraju, ponižavaju, uskraćuju im poslove, informacije i prilike u kojima bi ova "strašna istina" izašla na videlo: Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta osećaju, ističe dr. Vesna Baltazarević.

Krenem ja, jutros, uobičajenom putanjom izoranog parketa. Zaobićem, histeričnog od gladi mačka, spotaknem se o Maricu, kojoj se nakrivila karirana mašna u želji za briketima, bunovno napipam dugme na kompjuteru, upalim isti, zveknem glavu o sto i nastavim bauljajući, ka kupatilu. Tamo se kao vodom probudim, recimo očešljam, to kao očešljano savladam rajfom i

Jeste, ja sam ona što voli zimu i sneg. A sad je stegao mraz, jače od poreske obaveze. Ne pušta. Već danima škripe koraci i noću ledeni vazduh boli na obrazima. Sutra nam najavljuju novu količinu snega, sudeći prema vladajućem ledenišu, biće to onaj što zatrpava manirom prah šećera. Mada, što se mene tiče, može, bar će pocrkati one bakterije i virusi koji rastu na veličinu lubenica kada zima prolupa i organizuje višak temperature u plusu.

Žmu je noćas kazneno spavao na balkonu. Zato da zapamti kad mi je, udružen sa pretencioznim filmadžijom, upropastio subotnje veče. Lepo sam ga pitala je l' romantičan film. Jeste. Je l' ne moram da mislim? Ne moraš. Kad On izgibe u Ekvadoru. Celu noć spavala nisam. Romantične filmove bez hepienda bi trebalo zakonom zabraniti. Ko hoće da se igra drame nek to radi u ozbiljnijem žanru.