Četvrtak, i, kao što ste navikli - družite se sa anonimnim_autorom.

Posle skoro dva meseca, konačno kraj ove priče o Eriku Krvavom. Od iduće nedelje, vraćamo se Friji i Un.

Spolja su dopirali zvuci borbe i jauci umirućih. Uskoro krici nadjačaše zveket metala, što je značilo da je Sigvratova vojska konačno sasvim razbijena i da sada saveznici love poslednje preživele i pogubljuju ih. Nekoliko minuta kasnije i to se utiša. U prostoriju gde su Erik i Nim držali posmrtnu stražu nad telom Vilin-kralja uđe Snori Rutavi praćen nekolicinom vilenjaka.

U Vašingtonu se može posetiti bilo koja institucija od Kapitol Hila, Bele kuće i Pentagona, pa do Vrhovnog suda i Federalnog tužilaštva, potrebno je samo podneti zahtev i čekati odobrenje. Međutim, ja nisam imao vremena za čekanje. Zato sam od mog kolege Larija Ficdžeralda novinara Posta, pozajmio njegovu karticu sa  akreditacijom i bez problema ušao u zgradu Vrhovnog

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

          One godine kada sam navršio devedesetu, poželio sam si darovati noć razuzdane strasti s mlađahnom djevicom. Markes ovako nešto još nije napisao, bilo bi najkraće moguće prepričavanje njegovog poslednjeg romana Sećanje na moje tužne kurve.
          Naratorovo ime nam nije poznato, ali mi instinkt govori da ne bismo mnogo pogrešili ako bismo ga nazvali, recimo, Gabrijel.

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао

Za one koji prate - nastavak, naravno i najsrdačniji pozdrav od Autora...

Lepi vilenjak prevrnu očima i uhvati se rukom za čelo ukočivši se u pokušaju da zauzda plimu nadolazećeg besa. Zbilja se mnogo trudio da sa svojim štićenicama ne ulazi u rasprave oko ljudskih tabua. Znao je kako takve neplodne svađe mogu unišiti njihovu krhtku, tek stvorenu zajednicu. Morao je ljudskim kćerima dati vremena da se naviknu na neobičnosti vilinskog sveta.

- Ej, to boli! - reagova Frija na udarac laktom kojim je govornica htela da prekine njeno pospano cerekanje.

- Dosta! Još će te se tu u vreći i potući - oštro reče Kju, podigavši jednu ruku, više da skrene pažnju na sebe nego da nekoga uplaši.

- Sada ću vam lepo objasniti sve u vezi toga. -

 
Pisati je isto što i živeti. A za mene živeti znači stvarati.

Upoznao sam jednog talentovanog mladog momka, koji je odlučio da sa mnom podeli svoja razmišljanja kroz poeziju. Evo pesme, a autor neka se kroz pesmu Vama predstavi.

Pisati rodoljubivu poeziju je jako teško. To je hod po tankoj žici jer je jako jako uzak manevarski prostor, da bi se izbegla patetika, pretenciozne metafore, suviše jake reči i slike...

********************************************************************************************************************

Odlomak iz romana “Savršen antitalenat za sreću”, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021/2022.

Tačno tri meseca i devetnaest dana po Ana Marijinom nestanku, na vratima moje kancelarije pojavio se vitalni starčić, s tankim, negovanim brčićima, na pragu osamdesetih, u iznošenim cipelama i prilično pogužvanom, dva broja većem kariranom sakou kog je, očito, oblačio samo za specijalne prilike. U desnoj ruci nosio je prvo izdanje mog Bicikliste, a levom, čvrsto ga stežući za plastičnu ručku, cimao ogroman tamnocrveni kofer na točkiće, koji je do četvrtog sprata dovukljao pešice (iako je zgrada imala lift), što sam rekonstruisao po lupnjavi sa stepeništa koja je, poput zvučne prethodnice, najavila njegov dolazak:

– Jeste li vi Igor Basarić?

– Da, izvolite...