Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

[Искажи своју муку]

Стварање нација

Национализам је европски изум новијег датума. Народ је постао основ политичког одређења државе крајем 18. века. У то време национализам почиње да обликује свакодневно осећање и понашање ширих народних маса.

Први облик национализма се појавио у 17. веку у Енглеској да би се затим проширио на Француску и Америку. Он је био заснован на праву сваке људске групе, која себе препознаје по националној основи, да конституише државу. Када би тај облик био примењен данас у Србији, његове поруке би билe: „Косово је држава" и „Војводини аутономија".

POBJEDA: Kako mislite da Srbija može riješiti pitanje Kosova?
KORAĆ: Kada je u pitanju Kosovo, Srbija će, po mom mišljenju, polako ići u samoizolaciju. Imali smo prvo slučaj inauguracije hrvatskog predsjednika Josipovića, gdje Tadić nije došao. Sada imamo problem sa njegovim odsustvom sa skupa na Brdu kod Kranja. Prema mojim procjenama, u vremenu koje dolazi, Kosovo će sve više biti pozivano na razne sastanke, a Srbija neće moći stalno da insistira da ne bude nekih državnih obilježja Kosova. Takva politika vodi u samoizolaciju.
S druge strane, novi patrijarh je ovih dana izjavio da srpska država ne može da postoji bez Kosova, što je zastrašujuće, jer je srpska država već postojala bez Kosova. Kosovo Srbiji pripada tek od Prvog balkanskog rata. Tu je i čuvena politička fraza „i Evropa i Kosovo", koja sada zvuči jako dobro, ali dugoročno nema šansu. Za sada Srbija tu pliva u jednoj politici koja izgleda kao dobro rješenje, ali mislim da Srbiji nedostaje vizija i spremnost da počne da se bavi realističnom politikom, na čemu insistira i Evropa.
***
Sticajem okolnosti, nekoliko sati pre nego što sam pročitala intervju Žarka Koraća Pobjedi (u kojem je, naravno, pre svega reč o odnosima Srbije i Crne Gore), čitala sam Dubravku Stojanović. Dva teksta, objavljena 2007. i 2009. godine u Helsinškoj povelji, posvećena su upravo Prvom i Drugom balkanskom ratu i pitanju odnosa Srbije prema Kosovu do danas.

"Too much of a good thing may be a great thing", Mae West

Šta   tragači za transcedentnim uzbuđenjem, prevratnici kulturnih normi i mogući revolucionari da rade i kako da  provode vreme, kada se u istoriji retko dešavaju bona fide kulturne, političke i duhovne revolucije, ponekad ni za čitavog jednog ljudskog veka? Jedna od mogućnosti je da postanu opasni i srastveni club i discotheque goer-i, te da uz šarenilo svetla stroboskopa utonu u slatku dekadenciju (hmm...Me Vest), koju je disco era nosila sobom, i tako popiju poznati i dèjà vu  antidote protiv monotonije i lošeg svakodnevnog života. ( Peter Braunstein ) Noćni klubovi i diskoteke su mu nekako dolazili kao čuvari plaže u zimskom periodu, i sprečavali, kao i obično,  i primisli o nekim socijalnim nemirima i pobunama. Dnevne nedaće i problemi, nestajali su noću uz naglašene ritmove disco muzike i kičasta svetlucanja lažnog glamura.

Danas je 4. avgust, dan koji je bitan u mom životu, ali i dan koji je ušao u lični život svih Srba iz Krajine. To je dan koji je ušao u istoriju kao veliki dan nesreće srpske zajednice u Hrvatskoj. To je svakako dan o kome će se još razogovarati i koji ostaje ne samo nerazmršeni deo srpsko – hrvatske istorije, nego potreba da se te države, njihovi političari i njihove elite ozbiljno pogledaju u ogledalo. U to ogledalo će biti potrebno pogledati, ne da bi se reklo ko je lepši i veći, moralniji i više u pravu, nego da se kaže istina kao uslov da Srbi i Hrvati kao i drugi narodi

„I da je bila stoput gora nego što je bila –Jugoslavija bi opet bila stoput bolja od svega što je nakon nje nastalo.“

Svima koji poštuju svoju istoriju i ponose se antifašističkom borbom protiv nacista i fašista svih vrsta, čestitam Dan republike.