Kad se razmotre neka konkretna zbivanja, događaji i akcije vezane za neraščišćene stvari iz drugoga svetskoga rata, onda bi se mirno moglo konstatovati da vlasti u Srbiji, nakon 2000. godine kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović, "svog idealnog pretka nalaze u četničkom pokretu Draže Mihajlovića".

Koliko je ovakav stav utemeljen možemo se uveriti svakoga dana. Najpre Zakon o izjednačavanju četnika i partizana, pa onda zakon o rehabilitaciji, pa čitava kampanja na popularizaciji Draže Mihajlovića kroz neukusno javno traženje njegova groba (da se razumemo, smatram

Na B92 nađoh tekst pod naslovom „Šta se sve proizvodilo u SFRJ?“, što me navede na razmišljanje šta smo sve izgubili a mogli smo imati i to i još više, i ne samo Srbija nego i svi ostali delovi SFRJ. Umesto toga, uništiše zemlju, uništiše firme i uz ogromne žrtve  napraviše od svih država neznačajne državice a od naroda sirotinju.

Većinu pogodi ona kletva imao pa nemao, samo mali broj koji nije imao sada ima, što ne znači ni da će oni stalno imati.

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.

Kod nas se često citira ona izreka da u svakoj srpskoj porodici postoje tri generacije: prvo imamo dve generacije koje mukotrpnim radom i odricanjem stiču imetak i bogatstvo, da bi se onda pojavila ona treća generacija - ona koja će sve to da raskrčmi i proćerda. 

Boba sam upoznao na Nagy Fül iliti Big Ear festivalu alternativne muzike u Budimpešti onog dana kada je obavešten da je dobio mađarsko državljanstvo. Bio je srećan kao mali majmun. Meni nije baš bilo najjasnije zašto se rođeni Kanađanin, dakle posednik jednog sasvim pristojnog pasoša, raduje mađarskom državljanstvu, pa makar i bio mađarskog porekla. Na postavljeno pitanje sam dobio iznenađujuće koncizan i precizan odgovor: "Znaš, ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj svako čita moje prezime pravilno."

Rehabilitacija zločinca

Odlomak iz optužnice koju je 1946. podneo zastupnik vojnog tužioca protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih.

RATNI ZLOČINI

41. Mihailović je putem bezbrojnih raspisa, naredaba, radiograma, direktiva, upućivanih svim njegovim komandantima kao i pojedinim komandantima u konkretnim slučajevima, počev od jeseni 1941. izdavao stroga naređenja da bez milosti uništavaju sve borce Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, zarobljene i ranjene borce, sve simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta, svakog onoga ko ma čime pomaže Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske odrede, nazivajući u svojim depešama, raspisima i direktivama sve pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta komunistima, boljševicima, ustaško-boljševičkim bandama, itd.

Naleteh (opet) na jedan interesantan clanak u Pecatu: Tako je govorio „Peščanik" koji pocinje podnaslovom:

Ako su kritike na račun Zorana Đinđića dovoljan dokaz krivice za „kreiranje atmosfere koja je dovela do atentata na premijera Srbije", kako to tvrdi „druga Srbija", znači li to da bi istraga trebalo da se proširi i na autorke „Peščanika"?

Kad sam procitao ovo pomislio sam: e bas ga i ovaj pretera. Ali kad sam procitao clanak zakljucio

i rado ga se sećam, počesto izjavljuje naš prijatelj na večernjim sedeljkama u vreme koje bi moglo biti skladnije prirodnim nagonima iskorišćeno, samo kad naša kuća ne bi hronično izgledala kao železnička stanica u trenucima masovne evakuacije stanovništva pred blagovremeno najavljenim pogromom. Ili – džabe ste se ponadali, uprkos naslovu u ovoj priči će biti mnogo manje seksa no što ste očekivali. Što je uostalom i na žalost u skladu sa roditeljskom svakodnevicom koja, ograničena nusproizvodima seksa, pomenutu disciplinu svodi na stresni minimum.

Da li je Brozova politika navodne neutralnosti (i nesvrstavanja), odnosno tzv. ekvidistance prema dva ideloški i gepolitički suprostavljena bloka: ‘(N)i Istok (N)i Zapad' bila racionalna? Koliko je zapravo koristi ili štete takva politika donela našoj zemlji, odnosno njenim građanima.
Postoji ‘legenda' da je Enver Hodža rekao da se nije Albanija izolovala od sveta, već svet od Albanije. Možda je za Broza bilo adekvatnije da tako nešto kaže. Naime, režim nije rekao NE Staljinu, već ovaj njima (nadajući se da će jugoslovensko rukovostvo zbaciti niži ešalon komunista).

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.