Life after Bush and Gorbachev/The wall is down but something’s lost… (Iggy Pop: Louie Louie)

U jednom od svojih prethodnih tekstova, Sector 7, pisao sam o mentalnom konstruisanju postojećeg grada koji još nismo videli, dakle o stvaranju imaginarnog grada pre nego što stvarni imamo u sopstvenom iskustvu. Ovaj tekst bavi se upravo obrnutim fenomenom: grada koji smo poznavali, ali koji je nestao, odnosno toliko se promenio da ga ne poznajemo više.

Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu. Kada se govori o gradovima, neretko se daju apokaliptične dimenzije metaforama nastajanja i nestajanja, kraja i poraza, transformacije u neprepoznatljivo kojom će biti nepovratno izgubljen identitet zamrznut u vremenu. Ono što se pritom često zaboravlja jeste neobična vitalnost gradova, njihova sposobnost da se obnavljaju, da evoluiraju, postaju nešto novo, dobijaju nove kvalitete (gubeći neke od starih). Verovatno nema mnogo boljih primera za ovo u skorašnjoj istoriji od Berlina.

Ovih dana iz štampe izlazi treće izdanje izdanje knjige „Ale i bauci“ A. Peragraša (izdavač Dosije studio). Ali kakvo! U pitanju je reprint posebnog primerka drugog izdanja (2002) koji je slučajno pronađen, pre nekoliko godina u lagumima beogradske tvrđave i koji je po svemu sudeći pripadao jednom vampiru! Knjiga je krcata vampirovim zabeleškama, komentarima, skicama, crtežima, isečcima iz novina, uzorcima tkiva (!), pismima... Uz saglasnost A. Peragraša, ekskluzivno prenosim (u dva nastavka) deo predgovora, donekle skraćenog, bez napomena i izvora.

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 3. U prošlom postu ste mogli pročitati o maleroznom Klifu Ričardu, o četiri pobednice odjednom,svesrdnoj pomoći suseda, o tragičnim sudbinama kao i o Evroviziji van Evrope. Sledi treći deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

IZLAZAK IZ «PLAKARA»

Trijumf Dane Ineternational je toplo pozdravljen i među gay populacijom. Opšte je poznato da «Pesma Evrovizije» ima veliki broj poklonika među homoseksualcima širom Evrope i da su oni među najvatrenijim pristalicama ove smotre. Među brojnim izvođačima od prvih dana «Evrovizije» do danas našao se i određen broj onih koji nisu prikrivali svoje sklonosti. Holanđanin Gerard Joling (Evrovizija '88) je jedan od prvih koji je otvoreno progovorio o svojoj homoseksualnosti.

Poštovani Gospodine Crnjanski,

(Da bizarnost bude veća zamišljam ga kako, star i naboranog čela, čita ovaj tekst napisan na papiru, sedeći za nekim stolom. Po završetku ga uredno presavija dva puta, stavlja ispod pepeljare i odlazi)

Nedavno je u jednim beogradskim novinama izašlo vaše pismo, navodno – nepoznato i neisporučeno, eto baš do sada. Eto baš do sada je bilo nepoznato, a sada će svakom kanibalu sa izrazenom crtom za zabadanjem zuba u tuđu i bolnu privatnost biti dostupno i poznato. Najavljeno je kao: Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog!

 Pročitavši naslov i ja sam požurio da pročitam Vašu prepisku, unapred se nadajući da je vezana za rukopise, politiku, emigraciju, neka Vaša zapažanja ect. Međutim, to je pismo posve lične prirode

Помислих да ово напишем као коментар на неком од геополитичких блогова који су отворени ових дана, али пошто ценим да ће их бити све више, рекох себи: што да то лепо не запишем овде код себе?

Ситуација која настаје је почетак хладног рата. Иако однос снага није ни приближан односу снага из првог, трендови иду у том правцу. Да

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.

Glede aktuelne javne rasprave o inicijativi za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću i njegovoj vladavini - konstruktivno podsećam da spomenik Slobodanu Miloševiću već postoji!

Na istorijski opravdan i umetnički relevantan način, umetničkom akcijom FaluSerbia 29.aprila 1996.godine već su podigli Nune Popović i Grupa Magnet - i zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi (mu) ga dizali ponovo!?! 

 

 

Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih predmeta, do armatura za beton. Tu, na ulasku u magacin, stoji i mušemom pokriven sto, tri stolice, i rezervna medju gajbama i kutijama, za rođake, prijatelje i komšije, koji imaju vremena za kafu, žuti sok, hladovinu i razgovor. Baš odatle mi je nedavno upućen telefonski poziv. Snajka Milica se prvo raspitala za moje zdravlje, a onda uz silno izvinjavanje mi saopštila da njena prijateljica jako želi da me upozna, da ne bi da se nameće, da eto ako bih ja htela, ona je isto poreklom iz Badnjevca, baš bi volela...Naravno da sam rekla da naravno, za svaki slučaj samo upitavši kako se ona zove, jer u selu se nikad ne zna, može da se desi i da mi je rod osoba koja za mene pita. Odgovor je glasio:

-       Rada, Blagojeva ćerka, od Božića, Radmila, unuka popa Andre Božića.

Božići su inače brojna i cenjena seoska porodica, ali kraj objašnjenja me je naterao da odmah odem u pomenutu prodavnicu, sednem za mušemski sto, dobijem kafu i upoznam unuku čuvenog protojereja Andreje Božića, koga je ceo Badnjevac jednostavno zvao »pop Andra« i koga je ljudsko zlo, u obliku ljotićevca Marisava Petrovića, upisalo u istoriju crnog oktobarskog dana 1941. godine.