Godina bi, cini mi se, bila negde osamdeset cetvrta. Tako nekako.

Jedini krstić za označavanje koji mi je u secanju ostao kao marker a koji bi ukazivao na nekakvu kalendarsku odredenost jeste podatak da je Mika sledeceg jutra putovao na more.

Dakle - pocetak jula. Znam da se vracao sredinom tog meseca posle letovanja sa roditeljima pa je plan da onda putem noćnog voza/vlaka Beograd-Split a preko Bosne zapalimo zajedno.

Evo, 4. maja će službeno, trideset godina da je umro Josip Broz Tito. Neslužbeno, možda se njegova smrt dogodila koji mesec ranije, a možda i nije. Ispričaću tokom ovoga teksta jedan detalj koji mene upućuje da je verovatno umro u februaru, ali to nije najbitnije za ono što zapravo želim ispričati.

U momentu kad je objavljeno da je Tito umro, nalazio sam se u vojsci, u Ribnici na Dolenjskom, varošici oko 40 kilometara udaljenoj od Ljubljane. Lepa je Ribnica. I sada se sa nostalgijom prisetim nekih detalja iz jednogodišnjeg života tamo. Recimo, sedenja "Pri Cenetu", Marijaninih

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.

Selo Gradac je na putu od Batočine ka Kragujevcu, i počinje od Jerininog brda na kom je bila tvrdjavica, grad, gradac po kome je ime dobilo. Mada, tu su ljudi živeli i mnogo pre omražene kćeri sevastokratora i gospodara Moreje, Irine Kantakuzine, u narodu zapisane kao Prokleta Jerina, jer je teškom mukom i kulukom plaćana njena gradnja odbrambene linije kojom je pokušavala da zaustavi sve brojnije nadiruće horde Turaka. Tu, baš pod krnjotinama njene tvrđave, na severozapadnoj strani gradačkog brda, prekoputa Erićke vodenice, otkriveno je stanište pećinskog čoveka još iz vremena paleolita i neolita, i u njemu ostaci pećinskog čoveka, mamuta i oruđa iz tog vremena. Ni po čemu drugom selo koje mi je majčevina nije uspelo da se upiše u istoriju, sve dok nije počela teška smutnja drugog rata.

Obrazovanje - to je ono što ostaje, kada je sve naučeno zaboravljeno!
Beres Frederik Skiner

(naslov bloga je takav zato to sam prije više od godine Tasi rekao da namjeravam da napišem nešto o obrazovanju, a to je isto kao da sam obećao) 

Danas smo saznali tužnu vest da nas je napustio divan čovek - Mirko Đorđević.

Za jednu malu kulturu kakva je naša to je ogroman gubitak. Čovek renesansne kulture i znanja, skroman, čestiti i moralno uzvišen, otišao je na Veliki Petak. U tome ima neke simbolike, jer je Mirko bio apsolutno čovek koji je živeo i razmišljao po izvornom Hristovom nauku.

Imao sam sreću da sam ga poznavao. Sedeti sa njim sat - dva, bilo je kao da pročitate pet knjiga, bez ikakvog preterivanja.

U februaru, 2013. napravio sam razgovor sa njim na temu Milanskog edikta i evo postavljam ga. kroz njega se vidi na koji je način Mirko Đorđević doživljavao istoriju i hrišćanstvo. Neka počiva u miru.

Razgovor i razmisljanje o vremenu Josipa Broza Tita, u kome je dosta nas rodjeno, a solidan broj, bogami, i odrastao, se uvek svodi na dva ekstrema: nije valjalo nista, i sve je bilo idealno.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, ali (cisto da stvari budu bespotrebno zakomplikovane) tacno je i da ne postoji samo jedna istina. Svako ima svoju licnu istinu. Nekoga je tadasnji sistem oprljio, nekome opalio dva samara, a nekoga je bogami i dobrano sutnuo u zadnjicu. Sa druge strane solidan broj ljudi je relativno mirno ziveo, sa relativno malim brojem briga, a bogami jedan broj se i lepo nafatirao za vreme staroga sistema.

Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

john-alan-peter

* * *