Autocenzura je izgleda jedan zaista veoma složen fenomen.

Evo sada recimo, vidimo da se, osim novinara, i neki naši ministri svesno autocenzurišu.

To kažem ovako blago, jer da sam oštriji rekao bih da se prave nevešti, ludi, zbunjeni ...

A znam da nisu, i pitam se šta im sve to treba u životu?

No, krenimo redom. 

 

 

 

Елем, на огласној табли Гимназије у Лебану дочекало нас је обавештење, тачније оставка директора.

Занимљив почетак радног дана. Нисам из Лебана, радим у Гимназији већ три године, упознао сам дивне и мање дивне људе, али

Odavno je neko rekao – ako hoćeš da vidiš kakvo je stanje u državi, uđi u neku ustanovu koja se finansira iz budžeta. U školu, recimo srednju, jer ona nije obavezna. Mislim, nije obavezna za sve koji su završili osmoljetku, samo su zaposleni to shvatili kako njima odgovara, pa dolaze na posao kad i kako im se ćefne.

Četrdesetočasovna radna nedelja (što u prosveti znači 20 časova redovne nastave + 1 dopunske + 1 dodatne + 1 slobodnih aktivnosti + priprema + rad u stručnim organima + dežurstvo + koješta da se namiri norma) svodi se na najviše 4 radna dana od po onoliko časova koliko si raspoložen da održiš. Podrazumeva se da radiš po savesti, koju svakako imaš čim ti je poverena časna dužnost da obrazuješ i vaspitavaš budućnost ove zemlje.

a

 

Kako natalitet zavisi od dominantne religije u državi? Hans Rosling je rešio da o tome priča ove godine na TED predavanju u Kataru.

 

Pre par godina sam bila prisutna, kada je jedna od naših prestižnih modnih kreatorki šila i poklonila haljinu i to prelepu haljinu Avi Karabatić jer je smatrala i smatra da je ona pripadnica visokog društva i društvene elite.

Nedugo zatim, shvatila sam

Na tri nacionalne televizije prikazuju se rijaliti programi; Farma, Parovi i Veliki Brat biju bitku za ‘duše' gledalaca. Ono što je gledamo je kondezovani život uživo, odnosno ponašanje pojedinaca sa neobičnim, i često problematičnim, biografijama (starlete ili nešto ‘više' od toga, ‘reciklirani' estradni ‘umetnici', vračare) u nameravano hipertenziranim okolnostima. Produkt svega toga je brutalizacija međuljudskih odnosa, koji dobijaju i bizarne forme. Možda neintenciozna poruka je da je u društvu u kom živimo takav model ponašanja legitiman. To, naravno, nije tačno,

          Pre nekoliko dana je moja kumica koja uskoro puni deset godina, koju sam krstila i čije roditelje sam venčala, došla kući iz škole i onako usput pitala: „Kako se, beše, zove azbuka koju koriste invaliditeti?" Sve nas je nasmejala do suza. Zaista je lepo što u četvrtom razredu osnovne škole deca uči o tome. E sad, o čemu tačno uče?

Nema posebnog povoda zašto želim da pišem o našem pok. profesoru Branislavu Stojanoviću, profesoru beogradskog Arhitektonskog fakulteta, arhitekti, koji je i nama na fakultetu u Banjaluci predavao projektovanje stambenih i javnih zgrada. Ovih dana sam ponovo prelistavao i pomalo čitao neke meni drage knjige koje sam pročitao u svojim dvadesetim i između brojnih naslova naišao sam na knjigu "Iskustva prošlosti" uglednog profesora sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Miloša Perovića u kojoj je na jednom mjestu publikovan i urbanistički rad iz osamdesetih pok. profesora Stojanovića. To je otvorilo razna sjećanja na profesora i njegova predavanja o kojima, pored usputnog pregleda isključivo zgrada koje je projektovao u Banjaluci, želim da kažem par riječi onako kako sam ih ja lično doživio i upamtio.

There is no system in the world or any school in the country that is better than its teachers. Teachers are the lifeblood of the success of schools.

Al' da otvarate linkove.