Село Мадентуси у североисточном делу земље у коме деца у школи не уче енглески језик. 

Шугата Митра, професор образовних технологија на Универзитету Њукасл, одлучује да спроведе необичан експеримент. Прави рупу у једном зиду на сред села и у њу инсталира компјутер поред кога оставља брдо компакт дискова. Потом одлази, препуштајући сеоској деци да се забављају с новим сокоћалом, без речи објашњења. 

Ransomware - prevencija i šta uraditi ako vas ta nevolja ipak "snađe". Već se desilo mnogima i desiće se mnogima u budućnosti. Budite oprezni i spremni.

Šta je to ransomware? To je zlonamerni softver koji vam zaključa računar, šifruje sve (programe i podatke) i ne da vam da ga koristite dok ne platite otkup. A moguće ni nakon što platite. I još vam priprete da će sve vaše podatke sa računara javno objaviti.

Stop ransomware

Kako da se zaštitite i da vodite računa da vam se to ne desi i šta da radite ako vam se ipak desi? Ovo je kombinacija dva posta koja sam objavio na LinkedInu.

Čitajte dalje.

 gost autor: Ana Knežević

naša drugarica blogerka ana me je zamolila da objavim njeno obraćanje javnosti:

Kako je u subotu 4 februara u medijima odjeknula šokantna vest da se planira gašenje OŠ Radivoj Popović u Zemunu, roditelji dece ove škole su bezmalo očajni i

 "Fakultete treba deliti na upotrebljive i neupotrebljive (dobre i loše) a ne na privatne i državne."

Obično se veruje da su državni fakulteti riznice znanja, sa najboljim profesorskima, najsavremenijim programima, udžbenicima i učilima, ... Naravno, kriterijum ocenjivanja je najbollji na državnim fakultetima i sa njih izlazi najbolji "kadar" sa diplomama koje se u svetu plaćaju "suvim zlatom".

S druge strane, veruje se da privatni univerziteti štancuju diplome koje se nigde ne priznaju, ispiti se polažu sa prolaznošću preko 100%, nastavni kadar je inferioran u odnosu na državne a studenti koji završe bilo koji od privatnih univerziteta znaju manje nego kad su završili srednju školu. Eventualno se kaže da imaju solidne programe ali niko ne uči po njima.

Dakle državni fakulteti su mnogo bolji od privatnih i ti iz dva razloga: zato što su državni sami po sebi mnogo dobri a privatni mnogo loši.

Da li je to baš tako?

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

Milan Nikolić

Ipak, pored brojnih kontradiktornosti o “kulturnim praksama” mene, vas i nas, brojni nalazi u ovom izveštaju su izuzetno zabavni.